Naknadna pamet i krivica

Sve sa tezom da „prethodni“ (zvanično okrivljeni i osuđeni od „sadašnjih“ za sve što nije valjalo i neće valjati od „Hrista do večnosti“) nisu u čuvenim dogovorima i sporazumima potpisanim 2008, zaštitili „domovinu“, kao što su braća Rusi svoju (iako samim tim ispada da su nas braća prevarila, to niko ne pominje). Mi smo se opet zgražavali nad tom naknadnom pameću, sećajući se da su baš „sadašnji“ ministarkini, tada svakoga ko zucne protiv Rusa i energetskog sporazuma, ekspresno proglašavali „domaćim izdajnikom“.

Odmah posle su nam se javljali svedoci, učesnici i poznavaoci tih događaja i dopunjavali „slučaj“. Prvo rekoše da je krajem 2011. donet zakon kojim je rudna renta sa tri povećana na sedam odsto (osim što je za NIS ostalo tri odsto!), a da su „sadašnji“ bili protiv. Dok se sada, predvođeni svojim „energetskim ekspertom“, sablažnjavaju zbog niske stope na eksploataciono pravo?! Sad dobro pazite. Ugovor sa Rusima ipak nije bio nepromenjiv – 2012. je moralo (što se naše strane tiče) da se po osnovu Sporazuma i Ugovora formira mešovita zajednička komisija koja je trebalo da utvrdi da li je završen ugovoreni investicioni ciklus, što je bio uslov za eventualno menjanje poreskih elemenata (uključujući i famoznu rentu od tri odsto). Dakle, dok se ne završi investicioni ciklus, nema promene početnih uslova i poreskih stopa. Prođoše skoro tri godine, nema ni komisije, nekmoli boljih uslova i većih stopa. Jedino ima naknadne pameti.

Još nešto reče naš insajder. Zašto „sadašnji“ ne insistiraju na investiciji Gazproma u duboku preradu u Rafineriji Pančevo, teške oko 650 miliona dolara, koja bi se realizovala za najviše četiri godine, posle čega bi i Srbija i referentno okruženje, kao sav ostali normalan svet, ostala bez „crnih derivata“ (mazut bi se prerađivao u bele derivate)? Čime bi se jasno dokazalo da je Srbija dugoročno bitna za Ruse i Gazprom, a da nije samo privremena sirovinska osnova, kako, nažalost, sada izgleda. Pošto se ranije iz domaćih izvora prerađivalo 600 hiljada tona, a sada čak 1,8 miliona tona.

Učešće domaće nafte u ukupno prerađenoj nafti sa 31 posto (2010), preko 39,5 posto u 2011, dobrano je prešlo 50 posto u 2012. i 2013. godini, sa tendencijom daljeg povećanja. Proizilazi da kompletan profit od skoro dve milijarde dolara u poslednje četiri godine praktično potiče od domaće nafte. Što nije čudno, ako se zna da je razlika u ceni domaće i uvozne nafte, krajem 2013. iznosila čak 734 dolara po toni. Da 2012. godine NIS nije imao domaću naftu, umesto dobiti od 566 imao bi gubitak od 252 miliona dolara. Ako ovakvim tempom nastave da se koriste domaći izvori (a što ne bi, pogotovo kad su cene nafte sasvim depresirale), posle 2018. godine više ih neće biti.

Naravoučenije je čisto kao suza. Nemilice trošimo domaću naftu, profit od nje dajemo Rusima (većinski vlasnici sa preko 56 odsto akcija), dobijamo samo tri posto rudne rente, većinski vlasnik ne investira u „duboku preradu“. Zato je dosta bilo „gole“ politike. Loše neće biti bolje, čak i ako se utvrdi ko je kriv. Pogotovo što su kod nas uvek „krivi oni drugi“. Biće bolje ako se loše promeni i poboljša. Podelite odgovornost. Neka bivši budu krivi (ma i da nisu) za ugovor i sporazum, sadašnji što ništa ne menjaju i poboljšavaju, već samo (naknadno) pametuju. Menjajte sada.

Prvo mešovita komisija za ocenu investicionog ciklusa, pa povećanje rudne rente na sedam odsto, usporavanje eksploatacije i prerade domaće nafte, pa investiranje u duboku preradu radi eliminisanja crnih derivata . Konačno, neka se „sadašnji“ konačno sete i Strategije upravljanja mineralnim resursima u Srbiji do 2020. godine, koja spremna čeka od početka 2012. godine. Gde je ona, što je nema i šta je u njoj pisalo, bavićemo se u nekom narednim kolumnama.