Napredna "obrnuta ekonomija"

Posle koje je, uzročno-posledično, došao „grešni, ili sveti Peti“. Koji je promenio boje. Stigli su žuti, plavi, crveni i „bezbojni“ G 5 odsto plus. Behu tu sve do Leda Dvanaestog. Kada su i oni postali „bivši“. Stigoše opet crno-crveni, isti kao pre „Petog“ (oktobra). Sa izraženom metamorfozom – od nacinalista, postali napredni „Evropljani“. I već su tu pola decenije. Kako stvari stoje i ankete pokazuju, njihove boje će vladati najmanje jednu deceniju. Pošto je prošlo prvih sto dana nove Vlade trebalo bi da ustanovimo da li je naša ekonomija više „normalna“, ili „obrnuta“. Uzgred, „sadašnji“ ne treba da budu mnogo pogođeni, jer „obrnuta ekonomija“ traje već više decenija (intezitet „obrnutosti“ procenjuju građani).

Najbrži rast u regionu, a i šire. Kad ono „obrnuto“. U prethodne četiri godine (od 2013. do 2016) prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda iznosila je 1,1 odsto, a u devet zemalja u okruženju 2,9 odsto. Ispada da mi kvarimo prosek. Bez nas bi prosek bio 3,3 odsto. Polako, i mi ćemo dostići stopu rasta od tri odsto. Samo treba biti strpljiv.

Plate od 500, 450 ili 440 evra. Već više godina unazad obećane plate rastu, a stvarne stagniraju. U dosadašnjem delu godine prosek je 385 evra. I to sa oslabljenim evrom. Zato obećanja treba zaboraviti, i nadati se proseku od 390 evra. Bolje 390 u ruci, nego 450 na grani (naslov jedne naše kolumne).

Kancelarija za brze odgovore. Obećana pre više godina. Ni kancelarije, ni odgovora. Posebno „izdajničkim“ novinama i novinarima. Da nema Šabićeve Kancelarije za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, bili bismo „guske u magli“.

Dinar jak, privreda slaba. Naš višegodišnjii paradoks. Umesto realnog kursa od 150 dinara, dinar je još ojačao. Evro je sa gotovo 124, sada pao na ispod 120 dinara. Epilog je vidljiv. Sve je više „uvoznih“ šopova, molova i distributivnih centara, a sve manje domaće privrede i industrije. Ništa ni od izvoza jagnjadi i mesa u Kinu. Na bebi bif i IPARD fondove za poljoprivredu već smo i zaboravili.

Borba za natalitet pomoću visokih cena. Prošle godine rođeno je oko 60.000 beba, a umrlo više od 100.000 građana. Borba protiv bele kuge je sve žešća. Pa su u pomoć „pozvane“ i visoke cene. Prvacima samo za polazak u školu treba najmanje 100 evra. Dečje patike, farmarke, rančevi i igračke najskuplji. Borimo se, borimo.

Selo moje, odoh do Pariza. Ako se ništa ne promeni, za 50 godina ostaćemo bez sela i seljaka. Već sada „seoski mladići“ imaju najmanje 60 godina. Ostali su mnogo stariji. Najveći događaj u velikom broju sela je pivo ispred prodavnica. Pa „udri“ po svetskim problemima.

Putarska je tuga pregolema, posla ima, al za naše nema. Država uzima robne kredite od Kineza i Azerbejdžanaca sa obavezom da oni izvode radove, našima ostaju „mrvice“. Rezultat je blokada računa, odlazak inženjera (slično lekarima). Sad se najavljuje konzorcijum naših preduzeća, da bi direktno izvodili radove. Ako nije kasno. Zar nije bilo bolje uzeti finansijske kredite na tenderu, pa da odavno naš putarski konzorcijum dobije poslove.

Kupuj domaće, jačaj državu. Pa državna policija, umesto domaćih „fijata 500L“, kupila više od 700 čeških škoda. Verovatno da ne bude „sukoba interesa“. Pošto je država suvlasnik Fijata u Kragujevcu.

Banke uzimaju, umesto da daju pare. Kamatne stope, iako mnogo niže, još uvek su tri puta veće nego u Evropi, a pozajmice su svima „neodložno“ potrebne. Zar je onda čudo što je toliko (stranih) banaka što profiti rastu i odlaze u matice-države. Kad je reč o privredi često važi pravilo „kredite dobijaju samo oni, koji dokažu da im to ne treba“.

Subvencije za oklagije. Švedska i svetska Ikea, došla na 30.000 kvadrata prodajnog prostora u Srbiju, i od oko 10.000 proizvoda ima i jedan naš – oklagije. Od ukupnih subvencija od gotovo miijardu evra, odnosno više od 90 odsto ide „strancima“. Biće i više, jer predsednik nedavno poruči: recite koliko vam drugi daju, mi ćemo biti bolji za pet odsto“. Koliko može izdržati ekonomija i industrija zasnovani na visokim subvencijama i jeftinoj radnoj snazi.

Uštede od javnih nabavki od 800 do milijardu evra. Svi povikaše „dragička“ zbog ovih „vanrednih“ 100 milijardi dinara. Kojih ne beše, pa su izostanak prihoda morali delimično da pokriju „bogati“ penzioneri sa oko 40 milijardi dinara.

Na samom kraju jedan beogradski specijalitet. Priča „jedan čoek“ kako je rođaka njegove žene, koja živi u Švajcarskoj, kada je kroz „saobraćajnog toplog zeca“ žurila da stigne do aerodroma, uzviknula: „što dozvoljavaju da se narod pati“! Ima da se pate. Hoće džabe da slušaju muziku na Slaviji.

Autor je ekonomski analitičar