Ne koljite vola za kilo mesa

Na kome bi igrala reprezentacija i klubovi evropske utakmice. Kakva zabluda. Kao da igraju stadioni a ne igrači, treneri, uprave i stanje u državi. Kad sve ovo dođe, stadioni se sami naprave. Samo izniknu kao od lego kocki. Zar su nam Poljska, Češka , Rusija, u zadnje vreme Mađarska i Rumunija toliko daleko da ne vidimo šta se i kako radi. Prvo stabilna država, dobra ekonomija, uspešna privatizacija, nekorumpirana fudbalska organizacija, pa sve ostalo. A mi pričamo o nacionalnom stadionu sa prosečnom posetom u „Super“ ligi od hiljadu-dve gledalaca. Ko će tu da igra, bre. Pre neko veče obrazlažući potrebu izgradnje nacionalnog stadiona(NS) jedan fudbalski funkcioner reče da naši stadioni nemaju grejanje terena što Evropa zahteva i u protivnom preti isključenjima, a da to košta 300 do 400 hiljada evra. Što znači da bi se za jedan NS moglo „zagrejati“ 400 stadiona. Ili izgraditi 70 komfornih stadiona od po desetak do petnaest hiljada gledalaca. Poput užičkog ili gornjomilanovačkog. Ili hiljade velikih i malih terena po selima i varošima, i tako stvarno podržati „decentralizaciju i ravnomerni regionalni razvoj“ i makar malo usporiti demografsku depresiju provincijskih sredina. Za što se svi zalažu i zaklinju, dok pare idu kontra. Poput ovih za NS, ako odu.

Ko uopšte sme da pominje kapitalne investicije u sportu gde se već godinama nigde nismo plasirali. Odakle svi beže kao đavo od krsta. Ko se god istakne, odmah u Evropu, Rusiju ili Kinu. Davnašnji prvaci sveta Čileanci su posle titule, igrali u eks Jugi. Stigli i do titule klupskog prvaka Evrope i sveta. Pa se onda (dobro) prodali. Skorašnji prvaci sveta Novozelanđani, odmah iz aviona krenuli kud koji. Često grlom u jagode. Premladi i neiskusni za gladijatorski savremeni fudbal. Šta će ovde kad se ne zna ko pije, a niko ne plaća.

Vlada se hvali da od Leta Šesnaestog više neće biti tzv. „društvene svojine“. Šta su onda Zvezda i Partizan. Kao paradigma nečega što se ne zna čije je, niti čije će biti. Mada se verovatno zna čiji su, samo niko nema hrabrosti da to kaže. Vođa dve moćne grupe. Navijačkih i političkih. Uprave, skupštine, predsednici , a izgleda i treneri su samo paravan. Da slušaju, dobiju „kintu“ i slikaju se(„grof“ je izgleda izuzetak, zato je rezultatski i uspeo). Ako nešto ne poslušaju, ekspresno sami podnose „neopozive ostavke“. Možda će posle opet biti „izabrani“, i sa velikim zadovoljstvom prihvatiti. Uostalom, sve što se mora, bilo da se prihvata ili podnosi ostavka, čini se sa „velikim zadovoljstvom. Jer tako „tate kažu“. Ne daj Bože da „tate“ pobesne. Kad li će se u Srbiji pojaviti neki „Dejo“(Savićević), i stvarno se suprotstaviti „tatama“ iz senke i pobediti. Fudbal vratiti fudbalerima. Sportskim radnicima. Vlasnicima i gledaocima koji plaćaju karte i „samo“ su navijači.

Zato je priča o privatizaciji kao „biti ili ne biti“ našeg fudbala potpuno neprimerena i deplasirana. Ko će da kupi naše „velikane“, kad sutra „tate“ mogu narediti i gazdama da podnesu ostavku. Nema veze što su dali pare i što je njihovo. Pošto fudbalski i politički funkcioneri sve ovo znaju, povampirili su priču o nacionalnom stadionu. Kao u onoj narodnoj basni o lisici i kiselom grožđu. Kad ne može ono što treba, pređi na „fikus“.

Zato naše završno naravoučenije glasi. Prvo preuzeti fudbal od „tata“ i vratiti ga „fudbalskom narodu“, zatim privatizovati i finansijski rehabilitovati fudbalske klubove, formirati regionalnu ligu, gajiti i sačuvati fudbalere (što jedino mogu pare), renovirati postojeće i izgraditi nove stadione sa sve grejanjem terena, i iznad svega vratiti gledaoce. Da više ne uzdišemo kad vidimo utakmice Premijer lige ili Primere, ili se setimo naših punih stadiona od pre tridesetak godina. Kad sve to uradimo, i kao krunu dobijemo dobru reprezentaciju(izlečimo dugogodišnji sindrom – imamo dobre i skupe fudbalere a slabu reprezentaciju koja ne može nigde da se plasira), možda će trebati i nacionalni stadion. (Mada sumnjamo, jer će Zvezdin ili Partizanov, biti sasvim dovoljni). Do tog dalekog vremena, ne koljite vola za kilo mesa.