Nećemo da ćutimo

Država po korupciji u samom vrhu „svetske korupcionaške tabele“, po „pronađenim“ i sankcionisanim pojedincima pri dnu. Dokazivali smo godinama da sve počinje od sastavljanja jedinstvenog registra državnih i partijskih funkcionera koji su svoju ruku gurnuli u „narodni džep“. Postali bogataši na tuđoj muci. Trebalo je naći, oduzeti, kazniti i lustrirati. Nikada više u poslaničke i funkcionerske klupe i fotelje. Sve odreda -najpre SM-ove (Slobodan Milošević), pa onda crne, plave, žute, crvene, šarene. Ni po babu ni po stričevima. Nažalost, osim onog neuspešnog pokušaja sa zakonom o ekstra profitu, od pre jedne decenije, sve je ostalo na verbalnom zaklinjanju u „sveopštu borbu protiv korupcije“ . Da se nekada(ikada) doneo ovakav zakon, sigurno bi danas bili druga i drugačija država. Što nismo, možda se i nije teško dosetiti. Ako već razmišljamo, verovatno ćemo zaključiti da se u dogledno vreme neće ni doneti.

Naravno, ovakav zakon nikada neće lansirati neki od „kandidata“. Ko je još donosio zakon protiv sebe. Ili neko od „slabih“. Bez mogućnosti da udari rukom o sto i donese propis protiv mnogih „svojih“. Ma i ličnih prijatelja. Tako da se sada stvorila prilika i atmosfera. Imamo „jakog“ premijera. Koji tvrdi da se ne boji svetskih moćnika, kamoli „domaćih“. Malo, malo svoje nešto „disciplinuje“. Nema duplih funkcija, ne može u sport, ne smeju da se kupuju diplome. Takođe tvrdi da od nikoga ništa nije uzeo niti dobio i da posledično „ništa“ nema. Dakle, idealan kandidat da lansira naš krunski zakon. Sve ostalo što se radi i obećava je periferno i sekundarno u odnosu na moralnu i materijalnu katarzu naše politike i političara. Od toga počinju i zavise sve reforme i ozdravljenje države I naroda.

Umesto privođenja i procesuiranja „sitnih“ gradskih, opštinskih i državnih funkcionera za najčešće benigne prekršaje i prestupe, što samo ostavlja mučan utisak političkog revanšizma, evo pravog izazova za „jakog“ premijera. Ako riba uvek „smrdi od glave“, odseći takvu „glavu“. Koja će se opirati i boriti. Ali će „ruku koja podigne mač“, podržati narod. Jedini kome premijer verno služi i kome podnosi račune(citat). Kao što rekosmo, ne očekujemo. Ali tražimo, jer jednom neko mora.

Sam propis ćemo nazvati zakonom o ispitivanju stanja, načinu sticanja i oduzimanju nelegalno stečene imovine državnih funkcionera. Gde spadaju predsednici i premijeri, ministri i poslanici, gradonačelnici i državni direktori, partijski lideri. I svi drugi koji su koristeći državne i partijske pozicije i privilegije uzeli ono što im nije pripadalo. Treba da im pripadaju samo državna plata i ostala prateća lična primanja(prevoz na posao i sa posla, topli obrok, regres za godišnji odmor, dnevnice). Za poslednjih 20 višepartijskih godina, ili 240 meseci, to je maksimalno 168 hiljada evra (240 meseci po 700 evra mesečne ušteđevine). Pod uslovom da je „kandidat“ sve vreme bio na „državnom poslu“. Ako je bio manje onda ovih „graničnih“ 700 evra množimo sa konkretnim brojem meseci „kandidata“. Računa se zatečena imovina. Gotovina u zemlji i inostranstvu(keš, kartice, hartije od vrednosti), vlasnička prava( akcije, udeli), nekretnine(stanovi, kuće, zamkovi, druge nekretnine, zemljište, zasadi), pokretna imovina(jahte, džipovi, auti). Od bruto imovine, oduzima se imovina za koje postoje dokazi o drugačijem sticanju(nasledstvo, privatni biznis i sl.), pa se formira „osnovica“ za kandidata.

Zaključno, osnovna pravila i principi samog zakona bi bili – početi od „vrha“ da se pokaže beskompromisnost i stvarna volja i namera; početi sa onima već etabliranim „bogatašima“(svi mi već prilično znamo i vidimo ko se obogatio od politike – kašalj, bogatstvo i ljubavnica se po narodnoj poslovici ne mogu sakriti); naći prave eksperte ekonomske i finansijske struke koji znaju da čitaju i tumače bilanse i finansijske tokove (by the way, tu smo vrlo tanki); pogotovo bi se morali pronaći eksperti za razotkrivanje „povezanih lica“(danas niko ni sa kim nije povezan, iako svi znaju čije je šta); koristiti sva raspoloživa zakonska sredstva i modele – unakrsne provere, prisluškivanje, poligraf; na državnom javnom servisu najmanje jednom petnaestodnevno govoriti o samom zakonu i rezultatima.

Opet citiramo premijera – država je jača od svih. Pa i od „jakih“. Evo jedinstvene prilike da to i dokaže, i donese „opasan“ zakon, umesto što „trenira strogoću“ na ničemu. Naša rubrika ovim tekstom počinje veliku kampanju za donošenje zakona o ispitivanju porekla imovine političara. Očekujemo veliku podršku.