(Ne)poželjni bogataši

Dakle, kako raste svetska privreda i planeta se pretvara u „globalno selo“, tako raste i broj dolarskih (u Americi ih je najviše, pa je logično što se bogatstvo izražava u USD) milijardera. Tako sveznajući Google otkriva da ih je 1996. bilo 423, 2006 – 946, 2010 – 1011, sada ih je oko 1.500, a po nekim podacima i preko 2.000. Sa ukupno procenjenim bogatstvom od preko 5 biliona USD, tj. 5.000 milijardi dolara. Ili, ako je lakše za snalaženje, više od 110 godišnjih BDP-a (bruto domaćih proizvoda) Srbije. Sve što nas 7,5 miliona napravi za godinu dana je 110 puta manje od bogatstva svetskih milijardera! Da znamo ko smo i šta smo.

Naravno, najviše milijardera je u Americi – 442, slede Rusija i Kina. U komunističkoj Kini ih je već 157 sa tendencijom brzog rasta. Srazmerno rastu BDP-a. Milijarderi na jednoj, radnici za „šaku dolara“ (ili pirinča, svejedno) na drugoj strani. Nepravda, pa to ti je, rekli bi Srbi (osvedočeni) samoupravljači. Ali Kinezi ćute i nezaustavljivo guraju napred. Za dve-tri godine biće „dve šake“, a za deceniju i čitavih 400-500 dolara per capita. (Mi ćemo tada i dalje partokratisati i samoupravljati). I još jedan novi paradoks. U Njujorku više ne spava najviše milijardera. Prestigla ih „bratska“ Moskva. 76 prema 70. A nama za ceo NIS – 500 miliona. Da su ruski milijarderi izdvojili solidarno za „džeparac“, bilo bi više. (Samo, da su nama dali više, njima bi manje ostalo).

Kad sve ovo znamo, pomalo čudi što PPV (prvi potpredsednik vlade) Vučić, u okviru mera za oporavak ekonomije, kojima inače svakodnevno daje apsolutni prioritet, ne stavi i „rehabilitaciju, povratak poverenja i društvenog uvažavanja bogatih ljudi“. Jer su nekako svi kao vrsta, „tajkunizovani“ i kriminalizovani. Prve strane „žutara“ (termin pozajmljujem od Svetislava Basare) ne biraju reči. I objave ko je šta ukrao i najave ko je sledeći za hapšenje. Onaj jedini milijarder mesecima je bio u pritvoru. Godinama bio nedodirljiv. Sad ispada da je sve pokrao. Treći (ili drugi) čovek države se danima „ostrvio“ na eksgradonačelnika prestonice. Ima(o) firmu koja je napravila 38 milijardi (dinara) prometa u poslednjih 5-6 godina (koliko je to milijardi dobiti nije rekao, pošto promet sam po sebi ništa ne znači). Valjda je bolje što je imao. Imali su i imaju i Berluskoni, Luškov, Galijani i mnogi drugi milioneri i milijarderi, pa je to, kad su bili u politici, bio samo plus. Em znaju da rade, em im ne trebaju „narodne“ pare, kad im firme rade i imaju para.

Druga je stvar ako su ekspolitičari zavukli ruke u „narodne“ džepove, ili su biznismeni ostali „dužni“ državi. Onda juri i hapsi. Samo diskretno, i ne preko novina. I nikako selektivno. Ovi bivši i „njihovi“ biznismeni su sve pokrali i opljačkali, „naši“ (političari i biznismeni) su „čistunci“ i moralne gromade. Shvatite jednom ljudi, da su na obe strane ljudi, bre. Konkretni i posebni. Shvatite i da ćete dodatno urušiti privredu „tajkunizacijom“ bogatih ljudi. Bez njih nema rasta BDP-a. Bez koga nema ni budućnosti – to su i vrapci naučili.

A na sva zvona „udarite“ na bogate političare i državne službenike. Iz svih partija. Setite se onog našeg teksta. Ko ima više (u stvarima i parama) od 168 hiljada evra (20 godina ili 240 meseci x 700 evra maksimalno moguće ušteđevine mesečno), a nema dokaze odakle mu, veliki je kandidat za (novi) zakon o poreklu imovine. Priča se da ovakvih „partijskih“ bogataša ima na sve strane. Slutimo koji su, ali izgleda da po onoj narodnoj – „vrana vrani oči ne vadi“.