(Ne)Prosvećeni apsolutizam

Kad je država najveći monopolista, onda se društveno-ekonomski sistem i poredak zove Apsolutizam. U Ustavu je kancelarski, u praksi predsednički sistem. U Parlamentu apsolutna većina služi da „pritisne dugme“ prema zvuku zvonceta predsednice, i da se „brani“ od „ljute“ manjine. Pridržavajući se fudbalskog pravila – napad je najbolja odbrana. Žuti lopovi su sve pokrali i upropastili. Od preduzeća do Kosova. Čitava propast je počela Petim oktobrom. Trebalo je čitavih 12 godina da se „srušeni“ vrate. I spreče dalje propadanje i lopovluk. U medijima sve sami izdajnici, neprijatelji i „pušteni psi“. Naši tajkuni su „dobri“, njihovi (opozicioni) „ružni, prljavi, zli“. Stiglo i do kulture. Podela na podobne i nepodobne, naše i njihove. (Fudbal nećemo ni pominjati).

U nastavku izdvajamo tri segmenta u kojima najviše „cveta“ apsolutizam (Parlament ne pominjemo, jer je van konkurencije, pošto se sve vidi). Prva je, naravno, „vertikala“. Da od predsednika države do opštinskog načelnika i direktora biblioteke, svi budu u „vertikali“. Od oko 170 opština, samo 7 nisu u „vertikali“. Sa naglaskom na „neprilagođene“ Šabac, Paraćin i Čajetinu. (Ostali su se nekako „ušuškali“). Od lokalnih izbora, „drvlje i kamenje“. Šta i gde sve nisu „pogrešili“. Uostalom, kao i oni „bivši“ koje je stigla velika odmazda. U vidu krivičnih prijava i pritvaranja. Što su više uradili, to veća „odmazda“. Tako su i sada najbolji (za svoje opštine i gradove), najgori. Zato što su se „odmetnuli“. A oni lokalni „nesposobnjakovići“, ne mogu da im ništa „napakuju“ i da ih „prekomponuju“. (Kakvi bi tek tada bili „lopovi“, kada su sada ovakvi). Ne biraju se „reči i dela“. Tako gradonačelnik ima 29 pomoćnika i 72 stana, predsednici opština nenamenski troše i bahate se. A kad se porede sa drugim „lokalima“, kao „nebo i zemlja“. Ko ne veruje, neka obiđe, prošeta i vidi. Sve se može slagati i falsifikovati, osim vidljivog i opipljivog „života“ na terenu. Kad mnogobrojna pisma premijerki, predsedniku i resornim ministrima, ništa nisu pomogla, moralo se u Strazbur. U ime opstanka političkih različitosti i čuvanja građanskih prava i sloboda u svim, a posebno u „odmetnutim“, gradu (slovima: jedan) i opštinama, sutra će, u Komitetu za lokalne zajednice Saveta Evrope govoriti gradonačelnik Šapca. Umesto da se predsednik, premijerka i Parlament, na sva usta „hvale“ političkim različitostima, i jednakim i ravnopravnim pozicijom svih „lokala“ u saveznoj državi, bez obzira na stranačke „dresove“, stiglo se do Strazbura.

Na drugom mestu, izdvajamo ekonomsku stranu pozicije medija. O političkoj nećemo govoriti. Dovoljan je naslov: „Psi su pušteni“. Prihodi od oglašavanja i marketinga se u Danasu, NIN-u i Vremenu, od uvođenja apsolutizma, iz godine u godinu smanjuju. Posebno kod državnih institucija, opština i gradova i javnih preduzeća. Najčešće se uzaludno (čast malobrojnim izuzecima) javljaju na konkurse projektnog finansiranja. Hteli bismo, ali… Beže i osvedočeni saradnici i lični prijatelji. Vrlo često „beže“ i privatne firme i „tajkuni“. Znaš(te) da Vas čitam, i da bih rado, ali nije „momenat“. Nezgodno je, takva su vremena. Kad sve prođe, mi ćemo se „vratiti“. Ne lipši magarče do zelene trave. Tako da medije mogu spasiti samo čitaoci. Da više kupuju i čitaju. Isti oni, koji treba da se suprotstave monopolu države.

Sve, sve, ali zašto i kultura. Da pare od projektnog finansiranja dobijaju samo „podobni“. Koji su prethodno ušli u „vertikalu“. Direktor i načelnici (šefovi) resora. Kad ste se pravilno svrstali, mogu državne pare i bez projekta. Čak i unapred. Dok kulturno delo još nije ni nastalo. Avaj, stradaće i kultura. Ako se ne ostavi glumcima, rediteljima, slikarima i piscima. Ostaviće nas „vertikala“ i bez onog što najviše treba građanima. Da budu ljudi.

Zadnje je vreme da predsednik hitno pročita sve o reformatorkama Mariji Tereziji i Katarini II, austrougarskoj i ruskoj kraljici. Kad smo se već opredelili za apsolutizam, neka bude prosvećeni. Kao kod dotičnih dama. Baziran na filozofiji prosvetitelja. Razvijati slobode, versku i polnu toleranciju, građanska prava, regionalni razvoj i obrazovanje i kulturu. Da tako nisu radile, ne bi ni opstale. Pogotovo slika i sećanje o njima. Ako nije dockan, Srbiji je nužan, kao prelaz ka nekoj budućoj (na dugom štapu) demokratiji, prosvećeni apsolutizam. Gde Predsednik ako već ima apsolutnu vlast, mora imati i maksimalno razumevanje. Da opozicija nisu lopovi i tajkuni, da je stranačka različitost u izvršnoj vlasti na „lokalu“ poželjna i potrebna, da je znanje i stručnost individualno i ljudsko, a ne stranačko i „naše“, da su obrazovanje i kultura previše važni, da bi se „nameštali“ konkursi za projekte i direktore…

Inače ćemo uskoro gondolom do Strazbura. Onom zlatiborskom. Nepoželjnom i nezavršenom.

Dragan Vujadinović, ekonomski analitičar