Ni po babu, ni po "necenzurisanim lažima"

Ni po babu, ni po „necenzurisanim lažima“, već po pravdi Boginje Cifre. (By the way, na izložbi se našla i naša kolumna. Ne znamo čime smo to „zaslužili“, pošto smo se odavno deklarisali kao nepristrasna i nezavisna agencija svih vlada za borbu protiv „obrnute ekonomije“.). Pa da počnemo. BDP (bruto domaći proizvod) kao glavni privredni agregat se kretao ovako (u milijardama evra): 2008 – 33,7; 2011 – 33,4; 2014 – 33,1; 2015 – 32,9 i procena za prvo polugođe 2016. 33,7 milijardi evra. Hvala Bogu, najzad smo došli na nivo pretkriznog Leta Osmog. To je jedino dobro. Nije dobro što smo po ostvarenim stopama rasta BDP-a na samom začelju tabele zemalja Jugoistočne Evrope. Čak smo, osim Hrvatske, i po procenjenim stopama rasta za 2016 (prvo 1,8 pa 2,5) i 2017 (2,3 posto) od strane MMF-a, na začelju (svi drugi između 3 i 4 posto). Očito su naši procenti „veći i deblji“, čim premijer vidi „najbrži“ rast u Evropi.

Broj nezaposlenih se kreće oko 750.000. Statistika je maksimum od 767.000 zabeležila na kraju 2014. a minimum od 739.000 na kraju prvog polugođa ove godine(stopa nezaposlenosti 19 posto). Zato zvuče čudno (mada smo se već navikli), virtuelne priče o „brzom“ rastu zaposlenosti. Zaposleni, osim velike privilegije što rade, primaju realno sve manje plate. Prosečna neto zarada je u našim „uzorkovanim“ godinama imala sledeću dinamiku(u evrima): 2008 – 402; 2011 – 373; 2014 – 380; 2015 – 368 i u prvom polugođu 2016. godine 365 evra. Ko god može da ode, ide. Bolno odzvanjaju reči Borisa Dežulovića, koje je u Danasu od 9. avgusta citirala mlada čitateljka u autorskom tekstu: „roditelji bićete srećni, da vam kćerke sa fakultetima rade kao sobarice po evropskim hotelima“. Nezaposlene ili zaposlene sa minimalcem ili profesionalno degradirane, ali sa mnogo više para. Zna se i vidi odgovor. Zato svaka vlast i svaki ekspoze treba da sadrži samo jednu rečenicu. Znamo kako vam je, sve ćemo učiniti da vas što više dobije posao, solidnu zaradu i poštovanje vašeg ljudskog dostojanstva. (Kako smo se svi tužno osećali ovih dana kad smo u Danasu čitali tekst o skandinavskim „državama blagostanja“).

Ne vredi lamentirati, vraćamo se ciframa. Direktne strane investicije su imale sledeću dinamiku (u milijardama evra): 2008 – 2,49; 2011 – 3,32; 2014 – 1,24; 2015 – 1,80 i prvo polugođe 2016. godine 600 miliona evra… Prosek stranih investicija u periodu 2008 – 2011.godine je iznosio 2,3 milijarde evra, ili 7 posto u odnosu na BDP, a u periodu 2012 – 2015. godine 1,3 milijarde evra ili 3,8 procenata u odnosu na BDP. Malo i nedovoljno(prema potrebama privrede i naroda) i kod „bivših“, pogotovo kod „sadašnjih. Javni dug države je takođe imao nepovoljnu dinamiku: 2008 – 8,78 milijardi evra (28,3 posto u odnosu na BDP); 2011 – 14,49 (45,4); 2014 – 22,76 (70,4); 2015 – 24,81(76); 30. 6. 2016 – 24,18 milijardi evra, ili 71,9 posto u odnosu na BDP. Skidamo kapu jer je u ovoj godini javni dug prvi put, posle mnogo godina smanjen. Ali se ne sme ni prećutati da je javni dug u julu 2012. godine iznosio 15,46 a na kraju 2015. godine 24,81 milijardu evra. Za 3,5 godina je porastao za 9,35 milijardi, odnosno prosečno godišnje 2,7 milijardi, mesečno 223 miliona i dnevno 7,4 miliona evra. Istovremeno su „bivši“ u istom intervalu od 3,5 godina (kraj 2008. do jula 2012. godine) imali ukupan „prirast“ javnog duga od 6,7 milijardi evra, ili prosečno godišnje 1,9 milijardi, mesečno 159 miliona, i dnevno 5,3 miliona evra. Velika razlika, bre.

Stižemo do „najboljih“ cifara. Deficit (manjak) državnog budžeta se ovako (u milijardama dinara): 2008 – 47,5; 2011 – 135,8; 2014 – 246,9; 2015 – 114,9; prvo polugođe 2016. godine – 3,9 milijardi evra. Značajan uspeh, bez obzira na mnoga „ali“. Primanja budžeta su rasla zbog akciza na struju i pojačanog pritiska Poreske uprave na privredu u vanrednom stanju. Rashodi su manje rasli najviše zbog smanjenja plata i penzija. Umesto što se „napada“ narod i privreda, isti efekat bi se postigao da država nije dala subvencije Er Srbiji od 37, Železari od 145 miliona evra i da je kompletna država manje trošila.

Zaključno, daleko smo od „ekonomskog čuda“. Onog sa televizije, naslovnih strana i ekspozea. Stvarni napredak će nastati kad se „vratimo“ privredi kao jedinom mogućem tvorcu „države blagostanja“. Rumunija nam je blizu, da nešto prepišemo. Smanjili su PDV, poreze i kamate, doveli velike investitore. Sad iz godine u godinu imaju stopu rasta BDP-a od 3 do 4 posto i stopu nezaposlenosti od svega 6,6 posto.