NIP SPONA

Kad prethodni NIP-ovi, uključujući i Slobin Zajam za preporod, nisu doneli ono što je obećano. Kapitalne investicije i bolji život. Da ne baksuziramo. Naša kolumna predlaže naziv SPONA. Skraćenica prioriteta. Selo, Putevi, Ostanak i Natalitet.

Sve predloge na sto. Oblast investiranja, iznos, rokovi. Pa široka i otvorena javna rasprava. Na osnovu koje Parlament utvrdi konačnu listu predloga. Najviše petnaestak kandidata. Na kraju referendum. Svako zaokruži po tri kandidata. Izbroje se glasovi i objavi konačna obavezujuća lista kapitalnih investicija. Vladi ostaje da realizuje. Uloge podeljene. Pokloni se i počni. Kad počne, naša „obrnuta ekonomija“ će poslati razrađeni predlog investicionog plana SPONA. Naša gruba procena predviđa ovakvu raspodelu sredstava SPONE. Dve i po milijarde evra godišnje. Opstanak preostalih i povratak u napuštena sela – 500 miliona. Putevi (pruge i druga saobraćajna infrastruktura) – 700. Ostanak u zemlji studenata, sportista juniora, lekara i medicinskog osoblja, vozača, građevinaca

svih struka, inženjera i ostalih – 500. Povećanje nataliteta – 800 miliona evra. Šta će konačno biti, treba i mora da kaže narod. Obe grupe. Predsednikovi prvosrbijanci i Đilasovi drugosrbijanci (kako ih je nazvao glavni urednik najčitanije i najjeftinije novine). Sa pravednim referendumom. Ne biraju se stranke i ljudi, nego projekti. Za obe suprotstavljene grupe.

Naš model referenduma je jedina i poslednja „odbrana“ od sporazum i stadiona. U korist ostanka i opstanka naroda. Već sada se međudržavnim sporazumima, tajnim ugovorima, leks specijalisima i drugim dogovorima u „četiri oka“(pogodite čija?) godišnje troši oko 3 milijarde evra.

Toliko koliko i u oko 100 hiljada javnih nabavki godišnje. Pola javno, pola tajno. Sa tendencijom da tajno uskoro pobedi. Pošto se, iz dobro informisanih krugova, tvrdi da se u novom zakonu o javnim nabavkama koji je na vratima Parlamenta, donji cenzus za obaveznost javnih nabavki, sa pola, pomera na tri miliona dinara. Koliko iznosi prosečna javna nabavka u Srbiji. Da se i kod javnih nabavki obezbedi „vertikala“. Pa da pored „ovih gore“, i „oni dole“ dobiju šansu da direktno pregovaraju i ugovaraju.

Nagrada za vernost i lojalnost. Umesto da traže više para i izvornih prihoda za opštine i gradove, dobiće više šansi za IMT(Ima li Mene Tu). Ceo život je kompenzacija, kako bi rekao veliki Karl Gustav Jung. Koliko nas koštaju međudržavni sporazumi i tajni ugovori, najbolje ilustruje primer naših putara. Bili su naši a svetski, sad su jadni naši koji rade kod svetskih. Za mrvice, kao podizvođači.

Koliko šta košta, pogotovo kad se sve završi, niko živi ne zna. (Naravno, osim „četvoro očiju“). Ako se nešto i objavi, pola je zatamnjeno. Na primer, ovih dana je PZG (Prvi Zamenik Gradonačelnika) obećao objaviti ugovor o rekonstrukciji Trga Republike. Kad se prevrnu sve kocke. I zatrpaju tragovi. Ono skupo kameno u zemlju, ono jeftinije na površinu. Za bicikle i motore. Zbog kojih su, navodno, nadležni krenuli sa prevrtanjem i zatrpavanjem.

Šta tek reći o stadionima. Za jedan nacionalni i 8 gradskih, 400 miliona evra. Bilo bi smešno da nije tragično. Da se u jednoj zemlji koja se već dve decenije ne može da plasira na Evropsko prvenstvo, gradi veliki nacionalni fudbalski stadion. Za 200 do 300 miliona.(Četiri oka će odlučiti koliko će stvarno koštati). U Surčinu. Pored dva velika stadiona na Autokomandi. Zvezdinog sa 55 i Partizanovog sa 35 hiljada „sedećih“ mesta. Koji su na sreću, stigli do Evrope. I miliona evra, za koje bi im trebalo 10 godina u našoj „super“ ligi.

Na Marakani i JNA traje veliko renoviranje. Evropskim parama. Neka država pomogne u izgradnji velikog javnog parkinga na Autokomandi. Ima mesta za sve. Zvezdu, Partizan i Reprezentaciju. Kod nas je prosek gledalaca po jednoj utakmici oko tri i po hiljade, sa sve Zvezdinim prosekom od nepunih 10 i Partizanovim od 6 hiljada. Kod većine klubova, posebno prestoničkih, hiljadu posetilaca je rekordna poseta. Nema gledalaca, ali zato napretek ima afera sa sudijama i nameštaljkama rezultata. Garnirano sa neuspesima „jake“ reprezentacije.

Šta će nam novi gradski stadioni za 500 do hiljadu gledalaca. Za svaki po 20 miliona evra. Mada realne procene kažu da ovakvi stadioni ne mogu koštati više od 6 miliona. Ne trebaju nam uopšte novi. Neka država i „bogati“ Fudbalski savez Srbije (još jedan paradoks: što više poraza, to više para) pomognu da se renoviraju postojeći stadioni, izgrade i renoviraju školske hale, izgrade „mali“ tereni po selima i varošima. Ulože „male“ pare(spram stadiona) za mlade fudbalere. Pionire, petliće, kadete i juniore. Da imaju gde da treniraju. Da ostanu ovde. Dok ne odrastu i nauče. Umesto da tako mladi sreću traže u trećoj ruskoj i četvrtoj Engleskoj ligi.

Dakle, u novi NIP, bez sporazuma i stadiona. Samo SPONA. Putevi, Ostanak, Natalitet, Selo. Neka narod izabere. Na referendum.