Novoj (staroj) vladi na znanje

Predsednica vlade ostaje premijer dok joj opet predsednik ne obnovi mandat. Ili ne odredi drugog mandatara. Što je manje verovatno.

Pošto je premijerka, kako je prolazio mandat, sve više bila potpredsednica, dok je predsednik bio premijer-volonter.

Nekim čudom, baš tog trećeg juna, vlada je uradila nešto normalno. Popravila svoju „brljotinu“.

Naša kolumna se već „smejala“ tadašnjem rešenju Ministarstva finansija da se troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada, tretiraju kao neoporezivi, samo ako svaki zaposleni kupi i priloži računovodstvu mesečnu kartu, više dnevnih karata, ili  fiskalni račun za kupljeno gorivo.

Kolji vola, za tri i po hiljade dinara. Za srednje i velike firme neophodan po jedan ili više novih računovođa, i po jedan registrator mesečno računa i potpisa. Za male firme, prekovremeni rad računovodstva i po jedna poveća fascikla mesečno.

Ko je tu smejuriju smislio, trebao je dobiti prelazni pehar i zahvalnicu „obrnute ekonomije“. Dakle, trećeg juna, novim mišljenjem Ministarstva finansija, vraćeno na staro, normalno i logično rešenje.

Kao neoporezivi, priznaju se svi troškovi za dolazak i odlazak na posao, pod uslovom da su „pokriveni“ verodostojnom računovodstvenom ispravom. Pravilnikom ili odlukom ovlašćenog lica. Spas firmama i računovođama. Kao i pešacima i biciklistima. Koji nisu imali pravo na prevoz. Iako u „ekološkim“ zemljama imaju ne samo pravo na naknadu za prevoz, nego i posebne premije što štite životnu sredinu.

Da su se još setili da i topli obrok priznaju kao neoporezivi trošak poslovanja. Jer to i jeste. Kao što je decenijama i bio. Za osam sati rada kod države ili privatnog poslodavca, radnik mora makar jednom jesti. Da izdrži, a da se ne onesvesti. Po 200 dinara po radnom danu. A da poslodavcu ostane 120 dinara po danu, za poreze i doprinose koje sada plaćaju na topli obrok.

Pošto topli obrok ima karakter zarade, a ne troška. Iako nije zarada, nego je čist trošak proste reprodukcije radne snage. Kao benzin i dizel za aute i kamione.

Pa se zato radnici sami snalaze za doručak. Ili donesu, ili preskoče. Pošto se oporezuje kao zarada, a po zakonu o radu je obavezan, poslodavci izdvajaju za ceo mesec po 500 dinara.

Po radnom danu po 22 dinara. Da zadovolje zakonsku obavezu. Kad bi poslodavac po zakonu i kolektivnom ugovoru morao da radniku po danu isplaćuje po 200 dinara za topli obrok, i da se taj iznos knjiži kao trošak poslovanja, država bi izgubila svojih 120, nepravedno otetih dinara, ali bi dobili radnici.

Dodatnih 4.500 dinara mesečno, da pojedu burek i jogurt, ili sačuvaju za decu i kuću. Naša „obrnuta ekonomija“ je to odavno predlagala, posebno u vremenu koronavirusa, ali nas (još)nisu „čuli“. Iako se država hvali suficitom i punom kasom.

Mogla je bar privremeno vratiti deo duga privredi i radnicima. Treba li opet da podsetimo da je u poslednjih osam godina BDP kumulativno porastao za 15, a budžetski poreski prihodi države(koje plaćaju privreda i građani) za 62 posto.

Možda će se privrede setiti buduća vlada. Ako novi premijer i/ili ministri finansija i ekonomije budu ljudi iz privrede. Koji su praktično upoznali „datume“, i naučili da ih pobeđuju. (Da podsetimo, „datumi su dani kad se plaćaju bruto zarade i PDV).

Možda će se tada setiti i posebne sektorske podrške turističkim agencijama i vodičima, prevoznicima u turizmu i hotelijerima. Sa samo tri minimalca i potencijalnim kreditima koje moraju vraćati, većina ne može preživeti.

Zato im dajemo još jedan predlog. Da u poresku osnovicu za obračun dobiti pravnih lica i preduzetnika, ne ulaze troškovi reprezentacije koji su manji od 3 posto ukupnog prihoda, umesto sadašnjih pola procenta. Makar samo ove godine. Da se i tako pomogne turizmu i ugostiteljstvu.

Nova (stara) vlada mora da hitno preispita i obustavi realizaciju još dva bisera „obrnute ekonomije“. Da se država zadužuje po više nego duplo većoj kamatnoj stopi kod privatnih investitora(preko emisije državnih obveznica), umesto kod zvaničnih finansijskih institucija(Svetska banka, MMF, Evropska investiciona banka i drugi).

Kao i da upozori i obustavi od izvršenja nedavna obećanja „svog“(državnog) preduzeća Srbijagasa da će omogućiti priključke na gas po povlašćenim cenama uz beskamatno kreditiranje na četiri godine.

I da će isporučivati gas do kraja godine po nepromenjenim cenama, iako su cene nafte i gasa u značajnom porastu.

Kako to može i sme. Da državno preduzeće smanjuje svoje prihode, a da gubitke snose privreda i građani Srbije, uključujući i privatne firme koje proizvode pelet, struju izobnovljivih izvora, i druge energente.

Čista i neprikrivena nelojalna konkurencija. Država monoposlki, na teret svih građana, „otima“ tržište privatnim firmama. Kao da joj, za nauk, nisu dovoljni jadni domaći putari. Sve pred očima Evropske unije. Gde je to strogo zabranjeno.

Valjda će i nova vlada hteti u Evropu. Brže, jače i bolje od stare(sadašnje).