Očenj harašo

Ovamo kod nas, opet pune novine priča i „tajni“o NIS-u. Našu rubriku direktno „krade“ ova nadolazeća „naknadna pamet“. By the way, na ovom mestu zvanično opominjemo da ćemo ubuduće sve plagijatore, ako se ne budu pozivali na našu kolumnu kao izvor informacija (nismo mi krivi što smo sve rekli na vreme), tužiti za povredu autorskih prava. Pre skoro godinu dana u nekoliko nastavaka smo apsolvirali stvarnu priču o NIS-u. Prodajna cena je bila „bagatelna“ (400 miliona evra za 51 posto), država sada ima 29 posto akcija i suštinski nema pravo na dobit (jer većina odlučuje), ali se ta ista dobit (oko 400 miliona godišnje) ne investira tamo gde je za državu najpotrebnije. U investiciju „duboke prerade“, koja bi trajala četiri godine i koštala od 500 do 600 miliona evra, „crni“ derivati (mazut i sl.), koji se samo u Srbiji još koriste, transformisali bi se u „bele“ (benzin, dizel), produžio vek trajanja domaćih izvora, povećala godišnja dobit za 100 miliona evra i, što je najvažnije, „Gaspromnjeft“ bi pokazao da mu je „ćerka“ NIS zaista dugoročni oslonac za širi region Balkana. Ovako kako sada rade proizilazi da je NIS osuđen na tavorenje. Domaći izvori se ubrzano crpe (2009. – 670, 2012. i 2013. po 1,2 milijarde tona), preko rudne rente „zamrznute“ na tri posto do 2017. „Gaspromnjeftu“ smo poklonili od jedne do tri tri milijarde evra (zavisno da li bi plaćali sedam, kako je za sve ostale u Srbiji, ili 22 posto, koliko plaćaju u Rusiji), o investiciji „duboke prerade“ niko ne govori.

Tako da je u premijerovoj poseti Rusiji, što se NIS-a tiče, daleko od „očenj harašo“. Tako bi bilo kad bi Rusi dozvolili da se ugovor promeni u delu obavezne isplate profita državi i hitnog povećanja rudne rente na najmanje sedam posto i imperativno investiranje u „duboku preradu“. Koliko je naša kolumna, iz dobro obaveštenih izvora uspela da sazna, ovako nešto je tražila i eks-ministarka pa je hitro prebačena u „putare“. Jedino je „dobijeno“ da se može dobiti deo dobiti, ali samo ako se ne menja rudna renta.

Ostali uspesi su takođe relativni. Dobro je da će se Južni tok definitivno graditi (to navodno nikada nije ni dovođeno u pitanje). Ostale stvari oko Južnog toka mogle su biti i bolje. Bolju kamatu od 4,75 posto (EURIBOR plus 4,10 posto) dobijaju kompanije, a nekmoli (neke) države. Naše firme će biti podizvođači, a zna se ko „skida kajmak“.

Tako da su najbolje vesti one na „dugom štapu“. Rusi su zainteresovani za Petrohemiju, Azotaru i Železaru Smederevo, a razmotriće se i proširenje bescarinskog režima i na uvoz naših automobila. Ako znamo da je kredit za pruge postao operativan šest godina posle gromoglasne najave predsednika Medvedeva (da se malo nasmejemo – u rusko-srpskoj porodici, pored dva narečena „velika“, imamo i dva „mala“ – po rastu i prezimenu) u našem parlamentu, onda možemo ceniti i vremenski horizont ovih obećanja.

Završno naravoučenije glasi. Ako bi, umesto gole politike, govorili golu crno-belu istinu, bilo bi „očenj ploha“ (vrlo loše). Objektivna dijagnoza, prilagođena vremenu i veličini učesnika glasi – tako veliki hoće. Kad neka firma hoće da uđe u Ideu ili Deleze, ne može da pregovara. Dobije uslove i ugovor o pristupanju, pa uzmi ili ostavi. Jasno im je da su ih „odrali“, a oni se hvale okolo da su ušli kod „velikih“. Mogli bi da ravnopravno pregovaraju samo kad bi imali neki redak i skupocen proizvod ili uslugu. Poput odbijanja EU i „glumljenja“ Lukašenka. U predmetnom slučaju „nas i Rusa 200 miliona“.

P.S. P(r)ozivamo donedavnu ministarku energetike i energetskog eksperta (tako su je uvek medijski predstavljali) da se javno pridruži našim stavovima i naravoučeniju. Inače ćemo je podvrgnuti poligrafu.