Osam puta po sto dana

Međutim, iako su takav imidž i taktika doneli ubedljivu većinu i izvršnu vlast, kako rekosmo i kako su svi uočili, premijer nije više onaj „naš„ AV. Uveo struku i nauku u politiku, bre. Shvatio da su sve javne ličnosti više ono kako se u javnosti prikažu i prezentuju, nego ko su i kakvi su stvarno. Pogledajte samo našu javnu scenu. Ko su „najveći“. Oni najviše pojavljivani i medijski „našminkani“. Tako da za nekog super privrednika, naučnika ili humanistu niko ne zna, niti će znati, dok medijski pozicionirane „face“ ne silaze sa naslovnih i srednjih strana. Kao i naši „partokratski“ direktori i političari. U svojoj sredini svi znaju ko su i šta su. Kad ih vlast „podigne i obradi“, postaju ono što nikada nisu bili, niti će biti. Do tragikomičnosti i apsurda. Ne samo što su „sposobni i uspešni“, nego naprečac pozavršavaše neke škole i akademije.

Elem, da se premijer promenio i shvatio da su javno mnjenje i marketing važniji od stvarnih dela i rezultata, pokazuje i ovaj enormno povećani „prag tolerancije“ na sve a posebno „mangupe u sopstvenim redovima“. Samo se setite. Mi koji pišemo i pamtimo smo znali. U našoj politici, kad je neko jak, na početku niko ne sme da pisne. Vremenom se sve relativizira. Iznutra se formira „kritična masa“ partijskih starosedelaca. Ne moraju biti stvarno stručni i ugledni, ali će za svoje stranačke zasluge tražiti nagradu i naknadu. Pre ili kasnije, i dobiti. Uzaludno je filozofirati o opštem interesu u sredini i među ljudima gde su zakoni vrednosti i tržišta odavno poremećeni. (Što se uostalom bore za svaku opštinu i mesnu zajednicu, kad bi iz ugla „vrha države“ pluralizam vlasti bio poželjna opcija).

Ovde moram da se pozovem na našu kolumnu „Stros Guzenbauer“ od pre godinu i po dana, u kojoj smo konstatovali i predskazali sve što će se desiti. Ne trebaju nama „uvozni“ savetnici i ministri, znamo mi sami šta i kako valja (makar iz svojih gorkih iskustava), samo nam treba politička volja i odlučnost, kao i finansijska podrška da se „teške“ reforme servisiraju dok ne počnu plodouživanja. Imamo mi dovoljno „domaće“ pameti, samo je pitanje da li bi ta „pamet“ htela u politiku (gde se sve brzo isprlja) i da li bi to unutrašnje partijske nomenklature dozvolile. Gde je sada drim-tim savetnika Alfred Guzenbauer, bivši kancelar Austrije, Dominik Stros Kan, bivši direktor Međunarodnog monetarnog fonda, Franko Fratini, bivši komesar EU i ministar inostranih dela Italije, Lazar Krstić, srpski vunderkind iz Amerike, bivši ministar finansija Srbije. Na toj listi „uvoznih“ uglednika pominjaše se i bivši premijer Britanije (dakle iz „kruga dvojke“) Bler i veliki ekonomista Džefri Saks. Nema nigde ni mogućeg drim-tima domaćih stručnjaka. Ostali su partijski savetnici, ministri i direktori. Mnogi, više upućeni, tvrde da su visoki savetnici postali „stručnjaci“ koji su i u svojim mikrosredinama autsajderi i anonimusi.

Zato je marketinški tim doživeo procvat (sa sve novinarima, psiholozima, astrolozima, propagandistima, dizajnerima, kozmetičarima, lingvistima, pedikirima i manikirima, urednicima i inima). Što ubedljivo dokazuju one narečene transformacije premijera. Tih i zabrinut ton govora (uvek se setim kako je u jednom intervjuu Milo Đukanović upotrebio izraz „zebem“), sve više odmerenih i uzdržanih izjava umesto onih „gromovitih“ početnih (tad i tad, ćemo to i to, pa najčešće ne bude ništa). Nema više ni onih „narodnih“ izjava tipa – znam da će me svi napadati i smenjivati, ali ja hoću da uradim ono što su drugi trebali a nisu. Umesto „revolucionarne“, usvojena oprobana taktika koju je iznedrio i apsolvirao SM (Slobodan Milošević) a zadržali i postpetooktobristi. Nije dobro, često je sve lošije, ali je za sve uvek kriv neko drugi. SM-u strane sile, petooktobarcima SM. Premijeru su za sve krivi prethodni „žuti“. Čak je sistem krivice prethodnika za sve dodatno usavršio. Iako je na vlasti osam puta po sto dana u kontinuitetu (iscepkanim rekonstrukcijama i izborima), uvek se nekako priča o „prvih sto dana“. U kojima su naravno prethodni krivi za sve i još će dugo biti. Po receptu, tek je prošlo prvih sto dana, bre.

Premijer se dakle „probudio“ i shvatio. Sa reformama i promenama sistema se eventualno ulazi u istoriju a odlazi sa vlasti, sa taktikama „krivi su prethodni“ i „prvih sto dana“ se ostaje na vlasti nekoliko godina. Jedan je život.