Ovima gore "sila", onima dole "pare" (2)

U Zakonu o kontroli državne pomoći stoji da se subvencije dodeljuju pre svega „radi unapređenja razvoja područja sa izuzetno niskim životnim standardom ili sa visokom stopom nezaposlenosti“. U realnom životu „piše“ ovako. Da je od 2000. godine u Srbiju „ušlo“ 23,7 milijardi evra, od kojih je 74 posto završilo u Beogradu (12,2 milijarde ili 51,5 posto) i Novom Sadu (5,3 milijarde ili 22,5 posto), dok je do Niša „stiglo“ 854 miliona ili 3,6 posto (šest puta manje od Novog Sada, iako se radi o gradovima slične veličine). Još Niš ima auto-put. Onda nije čudno što su u 40 zvanično devastiranih opština (većinom „besputnih“) došla samo 103 miliona evra ili sićušnih pola procenta od ukupnih para. Pri čemu je u Vlasotince došlo šest (nešto „miriše“ na politiku), u osam opština po jedna, dok su 31 devastiranih opština ostale bez i jedne investicije. Istovremeno je za dve godine primene pomenutog „zakona o subvencijama novootvorenih radnih mesta“ (od aprila 2014. do aprila 2016. godine), namenjenih pre svega za ravnomerni regionalni razvoj, Beogradu i Novom Sadu „pripalo“ 44, a 40 devastiranih opština 3,6 posto ukupnih subvencija. Zar je onda čudno što u ukupnoj teritoriji Vojvodina učestvuje sa 30, Beograd sa pet i uža Srbija sa 65 posto, u ukupnom broju stanovnika Vojvodina sa 30, Beograd sa 20 i uža Srbija sa 50 posto i u ukupnom BDP-u (bruto domaćem proizvodu) Vojvodina učestvuje sa 30, Beograd sa 40 i uža Srbija sa 30 posto.

Prethodne cifre sve objašnjavaju. Što više priča i zaklinjanja u ravnomerni regionalni razvoj, to „srpski jug“ više zaostaje. I dalje će, dok ne bude imao svoje pare i parlament. Naša kolumna (koja je već govorila o ovoj temi, pa koristimo raniji naslov) zalaže se za jednu „saveznu“ državu i tri pokrajine ili regiona. (Preambulu ozbiljno ne tretiramo, jer joj očigledno ističe „rok trajanja“). Pokrajine (regioni) bi bili Vojvodina, Beograd i Centralna Srbija. Prave nazive, teritorijalnu organizaciju, tj. „granice“ između pokrajina bi utvrdio novi Ustav posle široke javne rasprave ili referenduma, kao i odgovor na pitanje da li Centralna Srbija treba da bude jedan, dva ili tri regiona. Bojazan da će porasti „skupštinski“ troškovi nije opravdana. Sada imamo ukupno 480 poslanika – Srbija 250, Vojvodina 120 i Beograd 110. Ubuduće bi ih moglo i trebalo biti najviše 450. Srbija 120 i tri pokrajine, Vojvodina, Beograd i Centralna Srbija po 110.

Biće dosta onih koji će nas optužiti za „separatizam“. Bolje i to, nego loš život i lagano nestajanje čitavih oblasti. Bez sopstvenih para nema ekonomskog razvoja. Stara Juga bi danas bila „živa“ (a mi imali prosečnu platu od hiljadu evra) da početkom „osamdesetih“ gola politika (borba za vlast) nije pobedila ekonomiju, regione i ljude. Treba znati da će tako biti i sa sadašnjom državom, ako o(p)stanu centralizacija i partokratija. Uzalud se busamo i glasove razuma zovemo „separatizmom“. Odavno „prepisujemo“ strategiju „jake“ centralne države, a kad ona „pukne“, poraženi zvaničnici u glas: „moliće oni da se vrate“. Svi odoše, niko se ne vrati, niti nagoveštava. Pre ili kasnije, otići će i drugi, ako u okviru države Srbije ne dobiju „svoje pare i svoje institucije“.

Novi Ustav će definisati podelu vlasti, funkcija i prihoda i rashoda između savezne države i pokrajina. U „našoj“ novoj državi (za sada je možemo zvati „Utopija“ kao Tomas Mor) svi imaju sopstvene „izvorne pare“. Glavni budžetski prihodi (PDV, akcize i carine) dele se između savezne države i pokrajina po unapred poznatom „ključu“, uz uslov da se od ovako formiranog saveznog budžeta značajan deo transferiše manje razvijenim pokrajinama (a oni dalje svojim devastiranim opštinama). Isključivi prihodi pokrajina (koji svoje „pare“ troše prema budžetima usvojenim u svojim parlamentima) bili bi porez na imovinu i porez na zarade. U podeli funkcija mi smo našoj državi „Utopiji“ namenili: odbranu, spoljne poslove, unutrašnje poslove, pravosuđe, bezbednost, kapitalne državne investicije, deo finansija (redistribucija para i finansiranje centralnih funkcija). Na nivou pokrajina (regiona) bi bili: ekonomska politika, regionalni razvoj i projekti, poljoprivreda, prosveta, zdravstvo, socijalna politika, deo finansija (redistribucija para na opštine i gradove i finansiranje regionalnih funkcija i projekata). Naravno, ovo je „radni predlog“, a stvarna redistribucija „para i funkcija“ može se dalje kombinovati i kroz praksu adaptirati „stvarnom životu“. Bitan je osnovni princip iz naslova naše kolumne (da bi se „pobedile“ iznete, krajnje uznemirujuće cifre). Ovima gore „sila“, onima dole „pare“ i ekonomija. Ako je uopšte moguće da (naša)“sila“ nekom drugom prepusti „pare“.