Plaćaš kad si slab (2)

Poenta je da velikih („eksploatatora“) bude što više, i da miraz koji mora da doplatimo „mladoženjama“ bude što manji. Ako i kad rasprodamo „dinosauruse“, i prenesemo ih na teret velikih, postaćemo jaki. I moći da unekoliko ravnopravno razgovaramo sa velikim. Naša tri ključna pitanja i dileme ove „teške“ teme su: (1) Zašto nema više investicija i investitora? U poslednje dve cele godine (2012. i 2013. godina) direktne strane investicije su jedva dosegle 900 miliona evra, a „čekali“ smo (toliko nam je neophodno spram makroekonomske situacije) četiri milijarde. Skoro četiri i po puta manje. Iako su obećanja, slikanja i auto-marketing bili bar desetak puta veći od rezultata. (2) Zašto uočljivo nema investitora (velikih i malih) tamo gde imamo najveće šanse? Čuveni obnovljivi izvori energije i uljani škriljci u energetici i navodnjavanje i ostali „kapitalci“ u poljoprivredi. Godinama se „prepisuje“ da su nam poljoprivreda (i vrapci znaju da možemo da navodno „inkasiramo“ deset, a da proizvodimo jedva dve milijarde i da nam je udeo strateške privredne grane u BDP-u sve manji, umesto sve veći) i energetika najveće šanse. U realnom životu smo uvek na početku. (3) Ako malo investiramo i ako ne investiramo tamo gde imamo najveće šanse, da li možda i pogrešno investiramo? Drugim rečima, treba li nam i može li još dugo opstati srpski avio-prevoznik, železara i sve tako nešto? Da li je Etihad uvod u neminovnu likvidaciju avio-kompanije, kao što je Ju-Es stil, posle definitivnog saznanja da železara „jede supstancu“ otišao za „jedan dolar“? Ako je tako, onda su neminovna ulaganja države i učešće u sufinansiranju „dinosaurusa“ promašaj. Ulažemo u projekte koji nemaju šansu da dugoročno prežive. Dok istovremeno nemamo para za „živototvorne“ projekte.

To su dakle naše trileme. Koje zahtevaju ozbiljno učešće struke. Ko smo sada i šta možemo realno biti. E da bi se jednom i nama desio „bolji život“. Jednom neko konačno mora reći gde mogu i smeju da se troše državne pare. Inače će nam poljoprivreda večno ostati „najveća šansa“. U koju ne možemo da „upumpamo“ ni one „famozne“ tri milijarde evra u navodnjavanje kao aksiom rasta i razvoja. A možemo da se zadužimo 21 milijardu. Pri čemu značajan deo kolača jedu javni „dinosaurusi“ i skupa i sve „punačkija“ država. Vrag je odneo šalu. Vreme je da ministri finansija i privrede, pripomognuti ekspertima (stručnim, ne „političkim“, ako je to uopšte moguće), uzmu sudbinu države i ekonomije u svoje ruke. A premijer da se ne ljuti, već da svakog ozbiljnog kritičara pozove u ovaj ekonomski tim.

Na samom kraju, da se nasmejemo našoj već legendarnoj sklonosti da sve prebacimo na ironiju i crni humor. Tako ovih dana internetom kruži sledeća „vest“. Vlada Srbije ima tri kapitalna projekta: Beograd na vodi, Obrenovac pod vodom i Užice bez vode. Kad smo kod ove prve investicije, koja je na bilborderima (kako reče Šojić) preplavila prestonicu, zašto vlada svojoj „raji“, javno u svim medijima, umesto lepih slika, preventivno ne objavi, na jednoj strani, „ličnu kartu“ ovog kapitalnog projekta? Ko investira, koliko, u kom roku, šta se gradi i koliko košta, koliko država mora da participira u poreskim oslobađanjima i „kešu“, kakvi su efekti, za koliko godina se vraća investicija, kakva je dinamika zapošljavanja? Valjda su se osnovni numerički parametri morali znati pre „slika“. Pa neka onda narod i naslovne strane „bruje i „guslaju“. A država mora da stoji iza cifara i rokova.

Autor je ekonomski analitičar