Političke oči

U svim ostalim, životnim i profesionalnim situacijama, prvo stavi političke naočari, pa tek onda progovori. Ne ono što vidi, nego ono što mora da „vidi“. Kad i institucije, pogotovo pravosudne, tužilačke, policijske i poreske, pre svakog dokumenta moraju da „pogledaju“ kroz trenutne političke naočari, zbogom, pameti i pravdo. Samo je ova tužna priča o padu helikoptera dovoljna da svi sve shvate. Kad bi mogli i smeli da ne koriste ni „ružičaste“ (vladajuće), ni crne (opozicione) naočari. Uostalom, evo kako naša „obrnuta ekonomija“ izgleda kroz prizmu „političkih očiju“. Crne naočare zbore ovako:

Ni kod Slobodana Miloševića nije bilo ovako. Kakve reforme. Reforme su poboljšanje ambijenta za investicije i ulaganja u postojeću privredu, a ne štednja. U poslednjih 13 meseci zaduženost je povećana za 3,3 milijarde evra. Javni dug je dostigao više nego kritičnih 73 posto a budžetski deficit 6,7 posto u odnosu na BDP (bruto domaći proizvod), što je najviše u Evropi (kod Grčke je deficit svega 1,6 posto, a samo što nisu bankrotirali). Investicije su više nego duplo manje nego ranijih „Mirkovih“ godina, BDP je najmanji poslednjih godina i jedini je pao u Evropi.

Malo morgen, ružičaste (mada je u našem slučaju pravilnije reći pink naočare), odmah odgovaraju. Šta odgovaraju – ma lete saopštenja o „crnim“ naočarima, još od „babina kolena“. Ko su bili i kakva nepočinstva učinili. Zaustavili smo propast i bankrot. Da ne dođosmo mi, „bivši“ bi do sada sve upropastili. Uveli smo „bolne“ reforme, uključujući smanjenje plata i penzija našim najvernijim simpatizerima. Uradili smo „teške stvari“, e sve da bi nam bilo bolje i da bismo spasili državu od bivših. Naše optimistiške izjave i prognoze, kao i slike budućih velikih projekata na bilbordovima, govore da smo na „dobrom putu“. Što je najvažnije, šta god rekli ili obećali, ljudi nam sve više veruju. Procenti podrške samo rastu. Kao što će izrasti i ono što smo obećali.

Apsolutni dijalog gluvih. Bez dodirnih tačaka. Čak su i „gole cifre“ postale politizovana, lako kvarljiva roba. Vreme kao nepristrasni sudija, sve će reći i presuditi. Sada je ovako. Dve Srbije istovremeno postoje i opstaju. Jedna koja ne postoji, ali se vidi (na medijima i naslovnim stranama) i zato postoji. Druga postoji, ali se ne vidi, i zato ne postoji. I biće tako. Dok se ne izlečimo. Što je dugotrajan i mukotrpan proces. Pošto nama najviše trebaju, ne oni koji nam zaista najviše trebaju, u medicinskom smislu. Poput anasteziologa i kardiologa. Nama su potrebniji psihijatri i psiholozi za kolektivne psihoterapije i oftamolozi da „naučimo“ da gledamo sopstvenim „rođenim“ očima, a da odbacimo i odviknemo se od političkih pink I crnih naočara. Prve sve vide lepo i ružičasto, druge sve zloslutno i crno.

Koliko smo „oboleli“ neka potvrdi ova istinita anegdota. Mogla bi biti i priča sa naravoučenijem. Samo za izlečene, bez političkih naočara. Dobro upućeni tvrde da „žuti“ kao svoj najveći praznik treba da slave 6. maj 2012, kad su, posle mnogo godina, izgubili izbore. Po istoj logici, eks predsednik treba da slavi 20. maj iste godine kao drugi rođendan. Iako je tog „čudnog“ dana izgubio predsedničke izbore. Da smo „normalni“, svi bismo skočili – kakvo slavlje, to je bio veliki poraz. A oni „mudri“ (bez naočara) zbore. Da su tada pobedili, morali bi da rade sve ovo što sada rade „pobednici“. A da su to radili, sadašnji pobednici, koji sve to sada rade i povećavaju procente podrške, „podigli na noge“ bi patriotsku Srbiji protiv „izdajnika“. Ponovio bi se „peti“. Samo bi se strane promenile. Čime se istorija, kao učiteljica života, ruga svojim „lošim“ đacima. Samo ćutite, kad ništa ne znate.

Zašto ne bi moglo i ovako. Istina je da su sadašnji bili hrabri i potpisali briselski i ostale neizbežne sporazume, i da su počeli neke nepopularne reforme. Kao što je istina da su im „cifre“ mnogo gore nego one koje su nasledili od prethodnih. Možda će nekad biti bolje. Kad bi odbacili pink (vladajuće) i crne (opozicione) naočari i gledali svojim očima, postali bi mnogo zdraviji.

*Autor je ekonomski analitičar