Priču o tome koliko smo bogati na RTS-u i drugim nacionalnim televizijama i naslovnim stranama, a koliko siromašni u svojim novčanicima i kesama iz prodavnica, počinjemo jednom dobrom vešću.
U prva tri meseca 2020. godine, prosečna neto zarada dostigla davno obećanih 500 evra. (Da nije korone, gde bi nam bio kraj).
Jesmo vala i čekali. Još u januaru 2016. reče sadašnji predsednik da će prosečna plata u 2017. biti 500 evra. Stvarno bi 395 evra.
Zatim pomeri „magičnu“ granicu za kraj 2018. Stvarno bi 421 evro. Tvrdnjama da će u 2019. godine sigurno biti 500 evra, pridružio se i ministar Mali.
Stvarno bi 466 evra. Zajedno najaviše i prosečnu neto platu od 900 evra, do kraja 2025. godine. Matematički nije moguće, ali lepo zvuči. Pogotovo pred 21. jun.
Jedina mera siromaštva ili bogatstva je koliko možemo da kupimo u marketu, koliko računa za komunalije možemo da platimo, i da li nešto ostane za „sve ostalo“.
Manje je bitno koliko je to dinara ili evra (što uopšte pominjemo evre, kad kupujemo i plaćamo u dinarima, a o štednji u evrima, velika većina može samo da sanja).
Zato da realnu kupovnu snagu sagledamo u narednoj tabeli, kroz odnos prosečnih neto plata i prosečne i minimalne potrošačke korpe za tročlanu porodicu u prethodnim godinama. (Sve podatke je zvanično objavilo Ministarstvo finansija i Zavod za statistiku).
Posmatrali smo podatke iz 2008. (poslednja godina pre velike ekonomske krize) i iz poslednjih osam godina.
Nominalne cifre su dosta porasle, ali ne i kupovna snaga. Naprotiv. Tek smo 2019. dostigli i malo prestigli kupovnu snagu iz 2008. godine.
Do tada je zaostatak bio veliki. U 2008. smo sa prosečnom platom od 32.800 dinara, pokrivali oko 75 posto prosečne potrošačke korpe, da bi taj procenat u 2015. pao na svega 66 odsto (dve trećine) potrošačke korpe.
Tek smo 2018. stigli do 70 posto, da bi 2019. dostigli oko 77 posto u odnosu na prosečnu potrošačku korpu. Šta reći u prilog našeg siromaštva, osim da je u nekim komšijskim zemljama (Bugarska, Rumunija, pa i Crna Gora), u ovom istom periodu, kupovna moć porasla i preko 50 posto.
Ako se zna da je medijalna neto zarada, ispod koje polovina zaposlenih ima zaradu, za najmanje 12 hiljada manja od prosečne zarade i da za 2019. iznosi oko 42 hiljade dinara (ili 59 posto u odnosu na prosečnu potrošačku korpu), tek se mogu sagledati granice realnog siromaštva većine građana.
Još da u narednoj tabeli vidimo šta sve, i u kolikom procentu, ulazi u prosečnu i minimalnu potrošačku korpu.
Od vrednosti prosečne potrošačke korpe u 2019. godini od 71.400, na hranu i sokove odlazi 37,5 posto ili 26.800 dinara, dok je u minimalnoj potrošačkoj korpi ovaj udeo 44 posto, odnosno 16.300 dinara.
Dok za odeću i obuću za tri člana ima 3.100 dinara u prosečnoj, i 1.200 dinara u minimalnoj potrošačkoj korpi. I tako redom.
Kad znamo da i ovako skromnu potrošačku korpu za tročlanu porodicu, prosečna neto zarada ni izbliza ne može da napuni, ostaje samo da se čudimo, kako ljudi žive.
O penzionerima ništa ne govorimo. Sa prosečnom penzijom u 2019. godini od 224 evra, moraju nešto ubaciti u svoje potrošačke korpe. I uštedeti neku crkavicu za unuke i nezaposlenu decu.
Još ostaje da vidimo koliko čega, u kilogramima i litrima, ima u potrošačkim korpama. Pošto nema više karaktera, priču o polupraznim korpama moramo nastaviti.
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
