Poplavni Nju dil

Već svi znaju da je prvi nju dil uveo i uspešno sproveo (od 1933. do 1939. godine) čuveni američki predsednik Frenklin Ruzvelt, kao reakciju na devastiranu ekonomiju nakon velike ekonomske krize od 1929. do 1933. godine. Nakon toga su mnoge zemlje nakon velikih ekonomskih depresija, ratova i prirodnih katastrofa, uvodile svoje nju dilove i spašavale ekonomije. Setimo se posleratne Nemačke, Brazila, Argentine, kao i najnovijih „EU nju dilova“ za privrede Grčke, Irske i drugih članica.

Dakle, mi smo predlagali, ali nije usvojeno (tada još nismo bili Institut za ekonomske mere vlade). Naprotiv, „kozmetička“ ekonomija je nastavljena, makroekonomske kategorije su dalje pogoršane, da bi zatim došli „ničim izazvani“ vanredni izbori. Osim ako strategija nije bila da posle sticanja apsolutne vlasti počne primena „novog dogovora“. Već smo pisali u prethodnim kolumnama da je vlada „prepisala“ naše mere iz recepta sa spas privrede u vanrednom stanju (uz jednu veliku primedbu, da je rok za vraćanje subvencionisanih kredita od 6 plus 12 meseci, potpuno neprilagođen uslovima vanrednog stanja i da se hitno mora „rastegnuti“, inače biće opet „tanka svirka“).

Nažalost, umešala se katastrofalna poplava. Stari programi više ne važe. Mora se istovremeno obezbediti „goli život“ velikog broja ljudi i preduzeća i početi sa reformama. Jasno je da od ove prirodne katastrofe koja koincidira sa ekstremno nepovoljnim makroagregatima (nezaposlenost, budžetski i platni deficit, javni dug i njegovo učešće u BDP-u, direktne strane investicije, nivo javne potrošnje itd), vode dva puta. Prvi, da se i dalje preživljava, i da se donacijama i „poplavnim“ alibijem kupi vreme. Sve što se desi i što se ubuduće bude dešavalo pokriveno je „poplavnim“ alibijem. Svi koji kritikuju i koji bi kritikovali nedobronamerni su i zluradi (mada se poslednjih dana govori i o „teškim krivičnim delima“ i „baba Dragoljubima“). Već više puta viđeno u našoj nedavnoj praksi – sankcije, novi svetski poredak, bombardovanje i ostali SM alibiji za učvršćivanje i produžavanje vlasti.

Drugi scenario je novi dogovor ili (srpski) nju dil. Prava osnova da se menja(mo). Uz uslov da dobijemo veliku podršku za novi program (pre svega EU i svetskih finansijskih institucija), tj. dosta inicijalnih para. Naše je da u što kraćem roku pripremimo nju dil, koristeći već neke univerzalne i stalne (za nas) mere (reforma javne potrošnje i Penzionog fonda, rešavanje konačnog statusa preduzeća u restrukturiranju, pokretanje poljoprivrede i industrije itd), iskustva drugih nju dilova i egzistencijalne potrebe poplavama pogođenih područja. Sve to ukomponovati u jedan nju dil biće vraški teško. Ali ako i ovu šansu pretvorimo u „golu politiku“, automarketing i populizam, sličnih nećemo imati. Od segmenata novog nju dila pominjemo (što nam je i dužnost, imajući u vidu da našu kolumnu vlada „prepisuje“) najpre ono što je i Ruzvelt stavio u prvi plan. Javni radovi kao ozbiljan i dobro osmišljen i organizovan državni projekat (nikako ne nekakve „radne akcije“ koje pominju pojedini Titovi i profesorka Mirini pioniri i intimusi) na izgradnji infrastrukture i građevina pogođenih i nepogođenih krajeva. Sa ekonomskim multiplikatorskim dejstvom pokretanja globalne tražnje i zaposlenosti, BDP-a i jačanja potencijala za nove investicije. Izvori finansiranja – donacije i koncesije. Drugo, dodatna kreditna podrška preduzetnicima kroz duže rokove otplate subvencionisanih kredita (najmanje 1 plus 3 godine) i koliko-toliko „prohodnije“ mogućnosti dobijanja kredita. Izvori finansiranja – donacije, dugoročni krediti banaka i finansijskih institucija (Svetska banka, EBRD, Emirati i drugi). Treće, talas razumevanja i podrške svetske zajednice i EU iskoristiti za „velike“ investicije (prodaja Telekoma i drugih javnih preduzeća), dolazak multinacionalnih kompanija u sferi poljoprivrede, rudarstva i energetike. Četvrto, odmah početi sa stimulativnom politikom sufinansiranja novog zapošljavanja od strane države.

Ovih dana čula se najava najviših zvaničnika da se program i ekonomska politika moraju menjati i prilagoditi novonastaloj situaciji. Što upućuje da će zvaničnici izabrati prvi „alibi“ put. Nipošto. Ne samo da se mora u najavljene ekonomske reforme, nego se mora napraviti NJU DIL. Mnogo više, brže i bolje. Jer ako se ne iskoristi ova šansa da nam drugi pomognu, ali da i mi sami nešto učinimo za sebe (samo ne ono folk donatorstvo u stilu „odbrane mostova“), druge šanse nećemo imati. Osim alibija što sve lošije živimo.