Poreska je stopa pregolema

Mada je moguće, čak i verovatno, da su obe, naoko paradoksalne i suprotstavljene tvrdnje, tačne. Što bi bilo nemoguće da su „država“ i „privreda i građani“, jedno te isto. Pošto očigledno nisu, moguće je da je državi sve bolje. Ostvaruje „domaće zadatke“ EU, MMF-a i Svetske banke.

A da je građanima i privredi u vanrednom stanju (rešenje o proglašenju koje je naša kolumna donela krajem Leta Dvanaestog, još je na snazi) sve gore. Da nije kompenzacija, kredita i dozvoljenih minusa, velika većina firmi i građana bi odavno bila u stečaju i bankrotstvu. Kad firmama dođu „datumi“ (15. za PDV i kraj meseca za bruto plate u prethodnom mesecu), spasavaj se ko može. Inače, evo ovih iz „jake države“. Koji upravo voli slabe i neposlušne. Gde „treniraju strogoću“, dok kod velikih i politički podobnih uvek mogu da se okliznu na koru od banane nekog velikodostojnika. Zatvori stotinak pumpi, pekara i frizerskih radnji, norma ispunjena.

Smanjivanje „sive ekonomije“ uvek je najavljivano kao „borba nad borbama“. Koju nikada nije pratio „uslov nad uslovima“ – smanjivanje poreskih stopa i nameta, posebno na zarade. Slučajno, ili svesno i namerno, nedovoljno se pominje „crno tržište“. Kad postoji malo belo, malo crno, to između je sivo. Koje postoji u svim zemljama. Crno je kad nema nimalo „belog“. Carina „pusti“ robu, ona se, bez uverenja o poreklu i fiskalnog računa, nađe na tržištu. Svi „siti“ jer dele onih 20 odsto PDV-a, i ostale „bele“ poreze.

Malo smo se ponadali kada je glavnokomandujući na „TV ekonomiji“ slavodobitno obećao „istorijske uspehe“. Suficit državnog budžeta i plate od 500 evra. Iza čega je morao da sledi nastavak. Smanjivanje stopa doprinosa na zarade i povećanje neoporezive poreske osnovice sa sadašnja 11.604, na iznos propisane minimalne cene rada u 2017. godini od 22.620 dinara, ili makar „nešto između“. Da poslodavci pokriju porast minimalne cene rada u 2017. godini, i povećanje pripadajućih poreza i doprinosa na ovu razliku. Jer je računica sledeća: Minimalna cena rada je sa sadašnjih 121, povećana na 130 dinara po radnom satu. Mesečno, sa 21.054, na 22.620 dinara. Što znači da su porezi i doprinosi na minimalnu mesečnu platu povećani sa 14.125 na 15.262 dinara. Vapaj privrednika i preduzetnika da „suficitna“ država, kao jedan od troje učesnika „socijalnog dijaloga“ (zajedno sa sindikatima i poslodavcima), putem povećanja neoporezive osnovice za obračun poreza, preuzme na svoja „jaka pleća“ deo novog tereta nije usvojen.

Jaka država – ništa. Slaba privreda – sve. Pa dokle ko dogura. Država do suficita, privreda do vanrednog stanja, u kome je preko 60 hiljada firmi blokirano. Skoro svaka peta. Gde od 260 hiljada preduzetnika sa 600 hiljada zaposlenih, trećina „finansijski ne postoji“ (ne rade, nisu predale završni račun, nemaju ni jednog zaposlenog, blokirane). Za njih skoro 90 posto, čak je i minimalac misaona imenica. NJihov prosek je oko 15 hiljada mesečno. Zato mnogi tvrde da naša „kreativna statistika“, plate ovih 260 hiljada preduzetnika i njihovih radnika, uopšte ne uključuje u zvanične proseke plata. I da je prosek od 45.405 dinara u prvih devet meseci ove godine (369 evra), u stvari mnogo manji, i da nikako ne prelazi 300 evra.

Da li je 370 ili 300 evra, vreme će pokazati. Da je čak i čitavih 400, onih obećanih 500 treba odmah zaboraviti. One bi za dve godine mogle biti blizu 500 kad bi u dve naredne godine stopa rasta BDP-a bila po 10 posto godišnje, kad se porez ne bi plaćao na minimalac (22 hiljade) i kad bi se zbirna stopa doprinosa na bruto zarade od 38,5 posto (PIO – 26; Zdravstvo – 11 i Nezaposlenost – 1,5) smanjila za 20 odsto na ukupno 32 posto. Što bi minimalac povećalo za skoro 5.000, a prosek („kreativni) od 45 hiljada za čitavih 10 hiljada (80 evra). Dakle prvo treba da država smanji stope, a poslodavci sve uštede daju radnicima, a ništa sebi i firmi. Oboje je nemoguće. Pogotovo da država nešto smanji. Kad nije uslišila apel poslodavaca da snosi makar mali deo njihovog tereta zbog veće najniže cene rada, kako bi tek prihvatili filozofiju „smanji stope, povećaj osnovicu“. Prema tome, platu od 500 evra okačimo „TV mačku o rep“. Da bude 400, pa da nas Bog vidi.

*Autor je ekonomski analitičar