Prvi maj, praznik rada. Kod Tita. (By the way, Tito i Prvi maj su nekako kao sinonimi. Kad se setiš „onog“ prvog maja, ne možeš da se ne setiš Tita.) Sad je to samo neradni dan i dan uranaka. Iza kojih sve livade, potoci i reke, planine i doline ostanu zatrpani plastičnim kesama i flašama. Ubedljivim, mada nezvaničnim (jer zvanična prvenstva nisu održavana) „civilizacijskim pobednicima“. Koji se stigli, čak i tamo, gde ljudi nisu stigli.
Nekada, u davnim sedamdesetim godinama prethodnog veka i milenijuma, Prvi maj je zaista bio „praznik rada“. Sa sve muzikom i „ićem i pićem“, firme su se iz fabričkih hala selile na proplanke i livade. Čak su i male varoši imale po nekoliko fabrika. Svakog jutra autobusi (zvali su se „lokali“) vozili iz sela „polutane“ (pola radnik, pola seljak), oko dva-tri po podne vraćali ih u sela, u voćnjake i livade. Danas pusta i sela i fabrike. Nema više ni „lokala“. Svi su, nekuda i negde, odavno otišli. Malobrojni što ostaše, čekaju „prve majeve“ da ih posete njihovi što su otišli. Pa kad stignu penzije, neke će vratiti nostalgija i manjak stambenog prostora u gradovima. Sve manji broj će ostajati i vraćati se. Dok za petnaestak godina hiljadu sela ne ostanu sasvim pusta i prazna (kako zvanične prognoze kažu).
Iz ove sadašnje sumorne perspektive, sećanja na nekadašnje pune „lokale“ (seoske autobuse), fabrike i „prve majeve“ deluju nestvarno. Pa makar da su i te „Titove“ fabrike bile pomalo virtuelne i neodržive (jer da nisu, ne bi „listom“ propadale i propale). Bilo je lepo i idilično, ma i nerealno i neodrživo.
Sada smo spojili praznike. Napravio se mini odmor od sedam dana. Usred kampanje o nužnosti rasta proizvodnje, industrije i investicija. Ustvari, trebalo bi ove mini odmore što češće upražnjavati. Kao nacionalnu strategiju za smanjenje (fiksnih) troškova. Kad se ne stvara nova vrednost, makar da se manje troši. Uz uslov da satnica za ove mini odmore bude makar 30 posto manja od „radne“.
Kad smo već kod Prvog maja, šta je sa „preostalim“ radnicima i sindikatima. Definitivno, naši radnici danas istovremeno i paralelno žive i rade u tri sistema.
Velika grupa radnika, nažalost egzistira u divljem kapitalizmu (prvobitnoj akumulaciji kapitala) – rad na crno, otkazi preko noći i bez obrazloženja, mobing, minimalne zarade, razni oblici omalovažavanja, kašnjenje i neisplaćivanje zarada i sl. Druga velika grupa, takođe nažalost, radi u nekakvom samoupravno – tržišnom mutantu, u državnoj i opštinskoj administraciji i javnim preduzećima i ustanovama (čast izuzecima) – partijsko zapošljavanje, „sigurno“radno mesto, viškovi zaposlenih (svaka vlast dovodi „svoje“ a stari ostaju), svi su isti (i dobri i loši) i sl.
Najzad, treća grupa radi u unapred definisanim i ugovorenim uslovima (kao u svim razvijenim evropskim državama) – osnovna zarada, varijabila, zaštita na radu i sl. Uglavnom se radi o stranim, ali i našim kompanijama čiji su vlasnici „sazreli“ i shvatili da je zadovoljan i lojalan radnik osnovni resurs firme. Jednom rečju, mnogo neodložnog posla za državu i sindikate. Ako oni uopšte postoje i nešto znače. (Kako mogu značiti kad smo ovih dana čuli i saznali da u Srbiji, gde je zaposlenih sve manje, sindikalnih organizacija sve više – stiglo se do neverovatne brojke od dvadeset hiljada).
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
