Prelomna tačka

Da se bude na nuli. Posle „prelomne tačke“ dolazi profit. U životu je prelomna tačka ona prekretnica kad se više ne može po starom. Mora nešto da se radikalno promeni. Izgleda da je čitav naš ekonomski sistem dospeo do „prelomne tačke“. Mora da se nešto menja. Nije više održiv. Naš mutant tržišnog (liberalnog) i državnog kaptalizma se trenutno oslanja na dve osnovne poluge: 1. visoke, nejednake i netransparentne subvencije po novootvorenom radnom mestu za SDI (uveo ih u ekonomski sistem eks „večiti“ ministar, sistem se širi, subvencije rastu, Dinkićevi kadrovi opet vode glavnu reč) i 2. jeftina radna snaga po principu „bolje i malo, nego ništa“. Tu je i višegodišnje neuspešno „veštačko disanje“ velikim sistemima u restrukturiranju (Hemijski kompleks – Azotara, Petrohemija, MSK, RTB Bor…) i javnim preduzećima. Sve prožeto sindromom: „Veća prednost su partijski poslovi i važni džepovi, nego dobro tržište i kadrovi“. Po našem, Ustavom izabranom, modelu društveno-ekonomskog razvoja i obavezujućim evropskim „poglavljima i poveljama“, država mora da se povlači iz vlasništva, ili subvencionisanja preduzeća. Tvorac „poljskog čuda“, Lešek Balcerovič, čak traži da Evropska unija zvanično zabrani subvencije SDI. Država treba, da zajedno sa opštinama i gradovima i predpristupnim fondovima Evropske unije, pomogne sposobnim ljudima da razviju biznis i iskoriste tržišne šanse. Prvo u poljoprivredi kao najvećoj šansi, pa u IT industriji, zatim u energetici. Umemo li da gajimo malinu, višnju, jabuku i jagodu? Da li naše stručnjake jure strane IT kompanije, da li naše građevinare traže po svetu?

Država treba da obezbedi efikasan i pravedan pravni sistem koji brani i štiti preduzetnike i poverioce, i da smanji korupciju (koliko i kome se mora dati) koju potencijalni investitori vide kao veliku prepreku i opasnost, koja često prekomenzira subvencije koje država daje „kapom i šakom“. U protivnom bi, na subvencije i plate od 20.000 do 30.000 dinara čekali redovi „investitora“. Dakle, država je, osim visokih subvencija da dođu, investitorima „obećala“ i minimalne zarade. A u nekim slučajevima, poput Fijata, i druge olakšice. Oslobađanje od plaćanja dela poreza i doprinosa na zarade, na dobit, PDV-a. Kao što već rekosmo, ceo sistem bi se mogao nazvati „i malo je bolje nego ništa“. Na jednoj strani budžet u suficitu, na drugoj, građani i privreda u teškom deficitu. Neki džepovi brzopotezno sve puniji, ostali sve prazniji. Nameće se i pitanje: Zašto Fijat, ili Jura, u Srbiji plaćaju tri ili više puta manje, nego u drugim državama. Da li su štrajkovi u Fijatu, „Goši“, Gorenju, „Ratku Mitroviću“ i drugim fabrikama koji slede, prolazna tačka u kontinuitetu ovog sistema, poput nedavnih protesta u Beogradu, koji su glasno počeli, a tiho završili. Ili je ovo početak „puta bez povratka“. Početak izgradnje novog sistema. Koji će „verovati“ sopstvenim resursima i sposobnostima svojih građana. Početak nove raspodele društvenog bogastva, između poslodavaca, radnika i države.

Dvadeset hiljada u našim i trideset hiljada u stranim kompanijama, jeste „više nego ništa“, ali je i neodrživo. Setite se Tome Piketija, koji u „Kapitalu u 21 veku“, tvrdi da do preraspodele između sveta rada i sveta kapitala mora doći i u „srećnim“ zemljama (poput Nemačke ili SAD), inače ovakav kapitalizam ne može opstati. Kako bi se Toma, kod nas, samo krstio i čudio. Zašto su naše nadnice tri puta manje od onih u drugim Fijatovim fabrikama. Zašto se krije koliko se daje Fijatu i drugima? Je li istina da se ulazni računi Fijata i drugih „friziraju“ da bi bio veći povraćaj PDV-a (pošto se gro proizvoda izvozi, gde nema PDV-a) i iznosio profit iz Srbije? Da li je, i koliko, profita dobila Srbija od Fijata kao trećinski vlasnik. Sve smo dali i još da krijemo. Zašto i do kada. Ne treba se bojati da će postojeći investitori otići, a novi neće doći, ako se smanje ili ukinu subvencije i privilegije, i poveća cena rada. Privlačnije će za njih biti da zakoni budu pravedni i dugovečni, borba protiv korupcije i partokratije stvarna, stope poreza i doprinosa na zarade manje. U tom novom sistemu, država se više mora boriti za bolje uslove poslovanja privrede, subvencionisanje malih firmi i preduzetnika u poljoprivredi i prerađivačkoj industriji, značajno povećanje minimalne cene rada (najmanje za 11 odsto koliko je pala kupovna snaga), povećanje osnovice zarada na koju se ne obračunava porez (poželjno na ukupnu minimalnu cenu rada), progresivno oporezivanje zarada, konačno rešavanje problema velikih sistema i javnih preduzeća gubitaša, koji troše narodne pare.

Kraj smo ostavili za sindikate. Ako će stalno ćutati, a progovarati samo kad se nešto desi, bolje da i ne postoje. Imaju svrhu samo ako obelodane strategiju „opstanka i normalnog života radnika Srbije“, sa zahtevima za poslodavce i državu. Ako se to ne desi, i Fijat and comp, će biti samo još jedna Savamala.

Autor je ekonomski analitičar