Privredna agenda

Ravno četrnaest meseci i dvanaest dana nepodnošljive „lakoće“ nepostojanja. Najzad se „dogodio“ predsednik. I to kakav. Željko (Sertić, ministar privrede – primedba D.V.) da ispunjava želje. Pa, srećne vam želje, privredni narode. Načekali ste se i nanervirali. Sad svi nagrnite u Željoteku. Državu i mudre stratege i kreatore ekonomskih mera još jednom pozivamo da shvate da je privreda odavno u vanrednom stanju („Visočanstvo, vi ste odavno mrtvi, samo niko nema hrabrosti da vam to kaže“ – Deni Didro). Posebno da resorno ministarstvo i njihov fond razumeju „svoju“ privredu kroz brze procedure, što duže rokove, manju kamatu i maksimalno „soft“ uslove.

Što je, kad se tiče rokova i kamata, u novom programu Fonda zaista i učinjeno. Rokovi su duplo produženi, a kamate skoro duplo smanjene. Još su nešto shvatili u Fondu. Da najteže posledice nije ostavila Sava i Kolubara, već SEKA (svetska ekonomska kriza). Svetska i naša. Pa su u program uveli poslednju slamku spasa za ove, najteže „poplavljene“. Reprograme sa počekom, ugovore o finansijskom restrukturiranju, i prihvatanje UPPR-ova („dirigovanih stečajeva“). Još ostaje da jednom konačno (poput drugih „normalnijih“ zemalja i ekonomija) država, opštine i gradovi dodatno garantuju Fondu za privredne subjekte koji imaju šanse da rade i opstanu, a nemaju dovoljno imovine da obezbede kredite. Šta vredi što Fond hoće i može, i što pacijent ima šansi da prezdravi, ako nema šta da založi.

Sve bi bilo lepo i idilično da se na prvoj sednici pare nisu delile na „kašičicu“. Poplavljenima 88, nepoplavljenima 180 miliona. Višemesečna glad „privrednog naroda“ nije utoljena. Moraćemo da čekamo sledeću sesiju. Jednom će se valjda i država „razigrati“. Jer je više nego očigledno da što se Fonda tiče, sve što je dobro dolazi iznutra, a sve što je loše, spolja (od države).

Samo da ne bude kao u današnjoj drugoj privrednoj priči. Kako reče jedan prijatelj erudita, govoreći o navodnom velikom interesu investitora za naše „problematične“ firme i uopšte o makroekonomskoj sceni – ni lošije prodavnice ni boljeg izloga. Od nešto preko 500 ponuđenih, za 400 se javilo preko 1.700 ponuđača. Četiri na jedan, bre. Samo nam ostaje da izaberemo najbolje „mladoženje“. Što nam onda ne objave spisak ponuđača. Da se svi radujemo. I osmehujemo. Pošto razni smutljivci i zluradnici pričaju da je sve to „prazna priča“. Konkurisali Kurta, Murta i ostali drugari. Onako iz zezanja. Spiskove ne znaju čak ni direktori ponuđenih. Zuckaju da je za RTB Bor, koji ima realne tržišne šanse, ali samo ako jednom konačno dobije „gazdu“, konkurisalo čak desetak ponuđača, ali da nijedan čak nije ni potencijalni kupac i strateški partner. Dalje kažu da se javio i čuveni multinacionalni Dandi, ali sa pismom o namerama da dugoročno kupuje borski bakar. To može i bez tendera. Dovoljna je berza metala. Mada je bolje da ne kupuje, već da se borski bakar preradi i izveze u tri domaće fabrike kablove i dve fabrike za proizvodnju bakarnih cevi, traka i limova. Kad nikako ne možemo da iskoristimo i „uredimo“ vertikalni reprolanac bakra, gde u zemlji imamo rudu, šta da očekujemo od Železare Smederevo, gde nemamo ništa. Ni rude ni koksa. Samo fabriku i pet i po hiljada zaposlenih. Kojima je premijer obećao da će uvek raditi i zaraditi. Iz njegovih usta u Božije uši. Mora da je premijer opet našao neke Arape. Koji nisu kao Ameri (Ju-Es stil). Pa da odu bez pozdrava. Za jedan dolar. Ma i da doplatimo. Samo da neko preuzme onih osam i po miliona evra mesečnog gubitka, koji svi plaćamo. Ispada da smo svi pomalo livci (i komunisti).

Treća priča je kratka i poučna. Neka Poreska „trenira strogoću“ na svim utajivačima i prevarantima. Ali neka, maksimalno koliko može i koliko joj propisi i dobra volja dozvoljavaju, zaštiti i produži nadu u opstanak i život privrednom narodu koji je već godinama „poplavljen“ i u vanrednom stanju. (Uostalom, i naš „Danas“ je osetio „gvozdenu“ poresku ruku). Ovih dana, uz sve medijsko sasluživanje, udarili su na male privrednike. Od fabrika, klanica, prodavnica, do splavova i pevača. Ajde, de da pritiskaju ove što imaju. Ovima što proizvode i bore se za goli život, ako ne mogu da pomognu, neka ih makar ne povlače po javnosti. Nisu dobri država i poreznici, koji se hvale kad kažnjavaju. Tamo najčešće cveta korupcija i poreska utaja.