Prođe leto trinaesto…

Sve to i još mnogo štošta drugo, je uslovilo sadašnju skoro pa beznadežnu ekonomsku situaciju. U privredi odavno prisutno vanredno stanje (mi smo ga u ovoj kolumni zvanično uveli krajem prošle godine, a „državni vrh“ u poslednjim izjavama prihvatio), posledično se primanja budžeta i nominalno smanjuju – u rebalansu sa 965,7 na 873,4 milijarde dinara. Nominalno za 10, a realno za najmanje 17 odsto. Istovremeno, rashodi stalno rastu i ne mogu se nikako „uhvatiti“. Na primer, plate zaposlenih „budžetlija“ su od dolaska SEKE 2008. godine, sa 180,4 povećane na 263,6 milijardi (tolike će biti po rebalansu), mnogo puta pominjane subvencije sa 49,4 idu na 83,9 milijardi, troškovi kamata sa 13,9 na 91,7 milijardi (toliko o javnom dugu i nivou zaduženosti), transferi PIO fondu sa 160 na 264,6 milijardi dinara. Kad se sve sabere i oduzme, država je morala da spas od rekordnog deficita od preko 200 milijardi, traži u smanjenju troškova od 36 milijardi (jer prihoda nema), e da bi ukupan deficit bio 178,3 milijarde dinara (više nego u planiranom budžetu, ali manje od već dostignutog deficita u prvom polugođu od 97,9 milijardi, pa najmanje puta dva). U merama, za smanjenje troškova i „ozdravljenje“ (kakvo-takvo) budžeta, svega ima, i sve je na mestu. Samo, kako verovati, kad su isti ljudi, sve ovo isto, već više puta obećavali. Lice medalje je takvo, a istovremeno na naličju sve „obrnuto“. Evo eklatantnog primera. To uvek beše naš gubitaš. Koga je država sufinansirala. Još od Titinih vremena, preko posebnog poreza (bio jedan za železnicu, jedan za železaru). Jedino normalno vreme beše kad posle 2000-te dođoše Ameri. Najveći izvoznik, sve uparađeno i zategnuto – a onda Ameri otišli.

Po onoj prethodnoj novoj (staroj) teoriji o „raščišćavanju“ sa državnim gubitašima, država je morala da ili proda (čitaj – pokloni, i ako mora doplati) železaru, ili da ide u stečaj i bankrotstvo. Kad li se „veliki“ (po dimenzijama resora) ministar, objavi sa „planom B“. Kad neće „braća Rusi“ (ni za džabe), hoće i može država. Poče proizvodnja. Avaj, na prvom koraku, puče. Ne može gigant da plati dobavljačima sekundara. Mali „davidi“ finansiraju „golijata“. U sred „bitke“ za primenu novog zakona o maksimalnoj valuti za plaćanje. Umesto maksimalnih 45 dana, valuta plaćanja se duplirala. Sa neizvesnim krajem. U gigantu se izvinjavaju i sležu ramenima. Država nije dala obećane pare (kredite). Pa što se „hvatala u kolo“, iz koga su pobegli i Ameri, a Rusi nisu hteli da uđu.

I tako, što bi rekao Radašin, nikada ne znaš šta te može „strefiti“. Od ovakvih „državnih politika“. Koje se zalažu i obećavaju promene a istovremeno u praksi rade suprotno. Tako da ćemo, umesto obećanih suštinskih reformi, pre dočekati da opet slušamo ista obećanja. Zašto neko otvoreno i jasno ne kaže – u narednih šest meseci ćemo prodati Telekom za dve milijarde i sa tim parama za godinu dana rešiti deo konkretnih problema – isplatiti otpremnine za gubitaše i tehnološke viškove u državnoj upravi, a ostatak para iskoristiti za primarnu investiciju u Srbiji – sufinansiranje sistema navodnjavanja (setite se našeg „novog dogovora“ u poljoprivredi). Istovremeno, potpisujemo i blanko ostavku. Koja se automatski i bezuslovno aktivira ako tako ne bude. Samo tako jednom može da bude.

Autor je ekonomski analitičar