Prvo miraz, pa onda da pričamo

Uredbu o uslovima i načinu privlačenja stranih direktnih investicija (SDI). Zatim se, sve vreme, mnogo lutalo u načinima i uslovima privlačenja investitora. Čitavu deceniju se zadržala crno-bela percepcija. Jedni su pevali ode radosti. Svakog dana u svakom pogledu, sve više napredujemo u načinima i uslovima. Dolaze nam i svetski igrači. Fiat and company. Drugi su oštro negodovali. Ako neće da dođu bez „miraza“, bolje da i ne dolaze. Plaćaš da bi došli. Uz obavezno „ugrađivanje“. Pa posle radnici nose pelene. Kako tada, tako danas. Jedni u klin, drugi u ploču. Samo su se cifre povećale. Do 2009. godine rekorderi u iznosu državnih subvencija dobijenih za svako novootvoreno radno mesto bili su: Sivus, IT kompanija sa centralom u Švedskoj i firmom u Nišu, koja je dobila 6.000 evra, zatim fabrika autodelova u Svilajncu koju je otvorio nemački Reum (4.000 evra) i Goldon lejdi, italijanska kompanija za proizvodnju ženskih čarapa i rublja sa 3.000 evra subvencija po zaposlenom. Zatim je 2010. rekorder postala južnokorejska Jura, koja je za otvaranje fabrika tekstilne industrije u Leskovcu, Nišu i Rači „nagrađena“ sa 7.000 evra po radnom mestu. Pri kraju 2010. godine, tadašnji službenik Svetske banke Dušan Vujović hvali subvencije „jer je za četiri godine primene Uredbe subvencionisano 114 novih investicija i zaposleno 17.200 radnika“. Istovremeno, tadašnja opoziciona poslanica, a sada guvernerka, Jorgovanka Tabaković, tvrdi da preko subvencija država rasipa sredstva i nezakonito troši budžetska sredstva. Ko bi reko, čuda da se dese. Da će njih dvoje, za koju godinu postati bliski saradnici, koji se u svemu slažu, pa i u neophodnosti subvencija.

U 2011. godini subvencije nastavljaju da rastu. Dinkić slavodobitno objavljuje da je Benetonu država dala 9.000, a Gorenju 10.000 evra po novozaposlenom. Početni kreator subvencija za SDI, krajem 2013, poručuje: „samo ludak ukida subvencije“, aludirajući na izjave svog kolege Saše Radulovića koji izjavljuje „nema više subvencija“. Ali i tu se sve ubrzo „obrnulo“. Dinkić otišao iz politike, pa iz senke pomaže premijeru (navikao, valjda, da „pomaže“), Radulović bio pet meseci ministar privrede, pa postao najveći protivnik vlade. Uglavnom, umesto ukidanja, kako su obećavali kao opozicija, „naprednjaci“ su otišli korak napred. Sve više se daje i o svemu se pita premijer. Početkom 2016. godine, ugašena je SIEPA, Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza – jer nije valjala, i umesto nje formirana je Razvojna agencija Srbije. Razlika je samo u „poreklu“, da ne kažem pedigreu. Prvu su formirali bivši, drugu sadašnji. Zna se da je od 2014. do 2016, najmanje sedam investitora subvencionisano sa više od 10.000 evra po radnom mestu. Zabeležena su i dva „apsolutna rekorda“. Kineskoj kompaniji autodelova MEITA u Bariču ponuđeno je 27.300 evra (21 milion evra za 770 radnih mesta) po novozaposlenom, dok je nemačka fabrika čarapa Falke u Leskovcu dobila 35.500 evra.

Tako da se i dalje ne zna ko je u pravu. Hvale „beli“, a „crni“ traže ukidanje subvencija. A u vreme „crnih“, odnosno „žutih“ koji su „pocrneli“, pozicije su bile suprotne. Ono u čemu se većina slaže su slabe tačke sadašnjeg modela. Ne znaju se uslovi unapred, nisu svi u startu, i u postupku isti, primenjuje se model neposredne pogodbe, diskriminisani su domaći investitori na račun stranih (istina, izmenama zakona su formalno izjednačeni, ali je statistika poražavajuća), što je sve zajedno, kao stvoreno za IMT (Ima li Mene Tu). Zato sam ja, još pre nekoliko godina, ponudio transparentan i pravedan model – do 10 novozaposlenih maksimalan iznos subvencije od 3.000 evra po radnom mestu. Od 11 do 50 zaposlenih, maksimalno 30.000 evra za prvih 10 i još po 5.000 evra za ostale. Od 51 do 100 zaposlenih, maksimalno 230 hiljada za prvih 50 i još po 7 hiljada za svakog preko 50. Za više od 100 novozaposlenih, 580.000 evra za prvih 100 i još po 9.000 evra za ostale. Primenom ovakve stepenaste progresije izbegnuta je opasnost od „nameštanje“. Na primer, ako se za maksimalno 10 novozaposlenih dobija po 3.000 evra subvencija, a preko toga – po 5.000 evra, onda bi neko za 10 novozaposlenih dobio 30.000 evra, a za 11 novozaposlenih 55.000. U našem modelu se za 11 novozaposlenih dobija 35.000 evra. Novina je i što u obezbeđenju subvencija moraju učestvovati i opštine i gradovi. Ukoliko je reč o četvrtoj grupi 40 devastiranih opština država učestvuje sa 100 odsto subvencija, u trećoj grupi sa 80 odsto, u drugoj – 60 odsto, u prvoj grupi, gde spadaju najrazvijenije opštine i gradovi, učešće države u ukupnom iznosu subvencija iznosi 50 odsto, a u Gradu Beogradu – 30 odsto. Ostatak do punog iznosa finansiraju opštine i gradovi. Pravila konkurisanja i uslovi korišćenja moraju biti jedinstveni i unapred poznati. Na početku godine se objavljuje otvoreni konkurs i svi pod jednakim uslovima, imaju pravo da konkurišu. I da sigurno dobiju subvencije, dok ima planiranih para. Suština „našeg“ modela je da nerazvijeniji dobiju veće subvencije, kao i da ih više finansira država. I obrnuto. Druga novina je da u izboru „dobitnika“ nije važno „čiji si“, niti da li je predlagač premijer, predsednik, ministar, poslanik, gradonačelnik ili investitor. Formira se rang lista i po rednom broju dobijaju svi dok ima para.

P. S. Izgleda da je nešto slično ovom modelu, primenjeno kod subvencija velikoj japanskoj fabrici auto-delova Jazaki u Šapcu, gde je za svakog od 1.700 novozaposlenih izdvojeno „skromnih“ 6.000 evra po radnom mestu, pri čemu je tri četvrtine sredstava izdvojila država, a jednu Šabac.

Autor je ekonomski analitičar