Prvog maja uživala raja

Samo što to sada nije praznik rada, nego državni praznik, ili „neradni dan“. Niko ne zna, niti ga interesuje da sazna, o čemu se radi. Važno je da se ne ide na posao. Radni narod odlazi u kafane, obavlja prolećno spremanje stanova, kuća dvorišta i rilja bašte. S druge strane seljaci ne znaju, niti su ikada znali, za praznik rada. Sedaju u rano jutro na dotrajale traktore, pa u njive i voćnjake. A nekada, do devedesetih, to je bio praznik rada. Kada su direktori jeli, pili i slušali trubače sa „običnim“ radnicima. Pa se posle prepričavalo šta je ko obukao, ko je s kim flertovao, a ko se napio. Ne beše mobilnih telefona i drugih tehničkih čudesa, ali beše „pravih“ para. Da se solidno živi. I da ostane za kafanu. Treba biti realan. Prvi maj je „devalvirao“ i u razvijenim državama, poput, na primer Francuske, kao države sa tradicionalno jakim sindikatima. Prvi maj je, jednostavno, pratio promene značaja, uloge i materijalnog položaja radnika, dok je tržišni kapitalizam bio sistem sa „ljudskim likom“, i dok nisu postojale ovakve i ovolike socijalne razlike, radnici i Prvi maj su bili „važni“.

Sve je krenulo naopačke pre tačno pet decenija. Te, već davne 1968, kad su studenti „ustali“, kad se rodilo „Češko proleće“, pa je SSSR anektirao Čehoslovačku, napuštena je zlatna podloga za novac (američke dolare). Neki nevidljivi centri moći su projektovali novu svetsku ekonomiju, u kojoj se sve prvo udostričilo, pa utrostručilo, pa vremenom naraslo do zastrašujućih cifara. Dolarski milioneri su postali milijarderi, cene najskupljih kola skočile su sa sa 50.000 na milion dolara, a godišnje zarade menadžera, bankara, pevača i fudbalera sa 100.000 na 10 miliona dolara. Nekad je najbolji fudbaler vredeo 100.000, pa milion, pa 10 miliona, a sad je i 100 miliona „sitnica“. Trenutno oko 2.400 milijardera raspolaže sa oko 7,7 triliona dolara (7.700 milijardi dolara), odnosno kao BDP Nemačke i Japana. Prvi na listi ima 86 milijardi dolara (2,3 BDP-a Srbije). U „siromašnoj“ Rusiji, čiji je BDP jednak polovini nemačkog, već ima više od 100 milijardera, a prvi nalisti raspolaže sa oko 20 milijardi dolara (gotovo 50posto BDP-a Srbije).

Jasno je šta se desilo. Počelo je štampanje novca bez pokrića (zlatne podloge) i sve je otišlo u nebo – aktiva (imovina), profiti, zarade, krediti. Zato ova ekonomija bez pokrića nije mogla, bez SEKE (svetske ekonomske krize) iz 2008. godine, koja je „ogolila“ sistem. Biće ih zasigurno još. Ponajviše zbog sistema raspodele novog „spinovanog“ bogastva koje je, na duži rok, neodrživo. Rasle su i zarade, ali mnogo sporije. Odavno su izgubile bitku sa ostalim učesnicima. Da nije kredita i svojevrsnog dužničkog ropstva građana radnici bi živeli tek skromno. Sadašnji paradoks da opet ilustrujemo fudbalom. Setite se naše kolumni od pre nekolikomeseci „Tri Nejmara, cela Srbija“. Iznos transfera iz Barselone u Pari sen Žermen od 222 miliona evra, jednak je prosečnoj mesečnoj plati u Francuskoj (2.225 evra) za 100.000 radnika. Smejurija tek nastaje kad „fudbalske“, uporedimo sa našim ciframa. Transfer je jednak prosečnoj mesečnoj plati u Srbiji od 380 evra, za 585.000 naših radnika. Ili 585.000 meseci (blizu 48.000 godina) za jednog „prosečnog“ radnika. Trećina prosečnih mesečnih zarada „radnog naroda“ Srbije. Tri Nejmara, svesrpske plate. Je li sad jasno, što Prvi maj nije ono što je bio. Gde su sada radnici i sindikati. U poređenju sa ostalima. Samo ne treba biti veći kiatolik od pape, da se ne vidi da ovakva raspodela para, ne može još dugo.

Nikada preraspodela „bogastva naroda“ nije bila nepravednija. O tome piše i Toma Piketi u svom Kapitalu. Dvadeset prvi vek ne može da izdrži sadašnju distribuciju brzopoteznog bogaćenja na jednoj, i dugotrajnog siromašenja na drugoj strani. Nekog doglednog Prvog maja će, zasigurno, radnici „ustati“. Naši, verovatno, neće. Sve dok je glavna deviza „bolje primati bilo koliko, nego ništa“. Zato je kod nas glavna prvomajska tema – aerodrom. Posle predsednikovog saopštenja da je protest građana Niša „najtupaviji“ protest koji je ikada video (šta video, učestvovao!), sve se vratilo u „vertikalu“. Da ne budu „tupavi“, prvo su se niški odbornici zakleli na „vertikalnu“ lojalnost. Svi će glasati sa „da“, da „Konstantin“ pređe u Beograd. Za šaku dolara. Ako treba, doplatiće. Samo da „Konstantin“ bude zdrav, i da se razvija. Zatim se „spontano“ javiše gradonačelnici Kraljeva i Užica. Kao oni što su nekada „spontano“ slali TV (RTS) poruke podrške Slobi. Kume i mole predsednika da uzme Lađevce i Ponikve. Šta će njima, malim i nedostojnim pred Bogom, aerodrom. Pokazalo se da država nisu gradovi i opštine. „Država, to sam ja“!

Autor je ekonomski analitičar