Prvomajski mozaik

I mogućnost da direktor i običan radnik sede zajedno i jedan drugom „sve kažu“. Oko podneva sve se očisti, pospremi i „kućama“.

Posle se čitave nedelje prepričava ko je šta kome rekao i ko je sa kim „ašikovao“. Zaista su to bili pravi praznici rada. Jer su iz svakog sela u rana jutra išli puni autobusi i razvozili radnike u fabrike u opštinskim centrima. Radilo se većinom od 6 ujutro da bi „polutani“ imali vremena da od dva po podne stignu kući i nastave sa radom na zemlji, pošto je najveći broj zaposlenih živeo po selima ili u predgrađima gradova (ovo eks radno vreme pominjemo u kontekstu potonjeg teksta). Bila, brate, puna zaposlenost, kako se to kaže u ekonomskoj teoriji. Skeptici će reći – lako je fingirati punu zaposlenost na „ničijoj“(društvenoj) svojini. To, međutim, za zaposlene nije bilo bitno. Oni su svako jutro putovali iz svojih sela, radili, primali plate, pravili kuće i kupovali mašine.

Danas na nekadašnji praznik podsećaju samo neubedljive i malobrojne protestne šetnje mnogobrojnih sindikata (što ih je više, sve su slabiji). Sve ostalo je novo i nespojivo sa „Praznikom rada“. Skoro milion nezaposlenih, odavno iz sela nema autobusa, nestaju i čitava sela, privreda u „vanrednom stanju“, kome pada na pamet kolektivni uranak. Izletišta su puna, jer se ne radi pa porodice, đaci, studenti i raznorazna“društva“ dolaze. Sa sve mobilnim telefonima (gde je nedostupno, tu se ne ide). Neuništivi svedoci „novih“ prvomajskih seansi su najveći dosadašnji civilizacijski pobednici – plastične kese i flaše. Tako da posle svakog „novog“ Prvog maja izletišta (a to znači pola Srbije) liče na deponije plastičnog otpada. Neka, najvažnije je da se tradicija Prvog maja nastavlja. A kad se „popravimo“ (kako se obećava), vratićemo i pravi „Praznik rada“.

Jer su „popravke“ i prve reforme počele. U prvoj nedelji Vlade. Uoči Prvog maja. Prvi ponovio da počinjemo sa „teškim i bolnim reformama“. Sve nešto „prvo“. Osim što je prva mera pomalo neubedljiva i nebitna. Bez obzira što je „zarobila“ naslovne strane većine dnevnih novina. Za javni sektor pomera se početak radnog vremena u pola osam. Što je krajnje sekundarno. Nije važno kad se počinje, već šta se i koliko radi. Ako ćemo po Evropi (a po kome ćemo drugom) počinjali bismo od devet i radili do pet popodne. Ako ćemo po našim željama, počinjali bismo od 6 da se što pre vratimo kućama. Bila bi i ovo neka bitna promena kad bi se duže radilo, npr. jedan sat. Još bolje bi bilo da Vlada skrati radno vreme na četiri ili pet sati i da se po tom osnovu plate smanje za 20 posto što bi bila direktna mesečna ušteda od 10 milijardi dinara, a godišnja 120 milijardi ili preko milijardu evra (baš onoliko, koliko nam hitno treba). Plus ušteda na toplom obroku (nema obroka za pola radnog vremena) od 150 miliona evra na godišnjem nivou. Pravni i suštinski osnov postoji, jer je ovih dana zvanično potvrđeno da zaposleni u javnom sektoru prosečno efektivno rade od dva do tri sata dnevno!

Šalu na stranu, prva realno moguća bitna reforma u sferi rada bi bila da se u veliku armiju zaposlenih u javnom sektoru uvedu jedinstveni platni razredi koji definišu osnovne zarade (startne osnove) i varijabilu od najmanje plus/minus 30 posto kojom se definiše ukupna stvarna zarada prema kvalitetu u radnom učinku svakog pojedinca. Da sa više decenija zakašnjenja uvedemo jedan od bazičnih instituta tržišne ekonomije. A ne da u 21. veku, državni revizori pišu prijave protiv predsednika opština i „javnih“ direktora, koji su u nedostatku sistemskih, primenjivali interna pravila o vrednovanju učinaka. Što drugim rečima znači da ne bi smeli počinjati „teške i bolne“ reforme dok se najpre ne reformišu (nauče i douče) oni koji pišu, realizuju i kontrolišu reforme.