Puste želje, pusti snovi

Ne bi bilo lepše vesti da nema dosadne i „gole“ statistike. Neto plate u evrima, bez poreza i doprinosa, od 2009. do 2015. godine, imale su ovakvu genezu: 2009 – 338; 2010 – 331; 2011 – 372; 2012 – 366; 2013 – 388; 2014 – 380; 2015 – 362.Istovremeno, kad podelimo godišnje indekse prosečnih neto zarada sa prosečnim indeksima troškova života u posmatranom periodu, dobijamo sledeće stope rasta neto zarada: 2009 – 0,2; 2010 – 0,7; 2011 – 0,2; 2012 – 0,2; 2013 – minus 1,5; 2014 – minus 1,5; 2015 – minus 1,9. Proizilazi da su u poslednjih šest godina realne plate i kupovna snaga kumulativno manji za 3 posto, a u poslednje tri godine (2015. prema 2012. godini) za čitavih 5 posto.

Zadnjih meseci, kako evro raste, plate padaju. Tako je u avgustu Leta Petnaestog neto plata bila 371, u novembru 365, dok se aktuelna januarska precenjuje na najviše 364 evra. Dok je stanje u okruženju (avgust 2015. godine) bilo ovakvo. Kod nas 371, Sloveniji 1002, Hrvatskoj 723, Crnoj Gori 475, Bosni i Hercegovini 423, Albaniji 380 i Makedoniji 342. Samoproklamovani „lideri“ regiona na začelju. Slično kao nekada „braća Rusi“. U vremenima Hladnog rata. Mada ni sada nisu mnogo odmakli sa platama i standardom. Siromašni i bedni, stigli do Meseca i nuklearnih glava. Spolja gladac, a unutra jadac.

U analizi realnosti „neto zarada od 500 evra“ krenućemo od finalnog zaključka. More kakvih „pustih“ 500, samo da se dalje ne smanjuju. Što je izglednija opcija. Da bi za jednu i po do dve godine dana bila 500, moralo bi se složiti mnogo kockica. Najpre da BDP (bruto domaći proizvod) godišnje raste po 10 posto. Što je za dve godine ukupno 21 posto. Što da ne. Kinezi već godinama „rastu“ po 12-13 posto (istina, i oni su prošle godine baš zastali). Međutim, ako pogledamo statistiku, sve nade nestanu. Stope rasta BDP-a od 2010. do 2015. imale su sledeću dinamiku: 2010 – 0,6; 2011 – 1,4; 2012 – minus 1,0; 2013 – 2,6; 2014 – minus 1,8; 2015 – 0,7. Kumulativno za 6 godina rast od 2,5 posto. Tako da onih „potrebnih“ 21 posto rasta BDP-a jednostavno nije moguće. Kad bi nekim čudom i bilo moguće, plata bi sa istim procentom rasta dostigla 440 evra. Do 500 evra mogla bi stići samo sa drastičnim smanjenjem stopa poreza i doprinosa. Kad bi sa sadašnjih 65 posto na neto iznos zbirna stopa pala na 40 posto. Kao što je obećao, odmah posle „Petog oktobra“ još jedan ministar „lak na obećanjima“. (U pravu ste, to je onaj što je obećao vratiti „ostrvske pare“ i pokloniti paket akcija javnih preduzeća svakom građaninu od hiljadu evra). Kad bi se, posle 15 godina, i to čudo desilo, uz dopunski uslov da poslodavci sve smanjene poreze i doprinose preraspodelile na neto zarade, taman bi sa onih 440 (na bazi rasta BDP-a) stigli do 500 evra. Samo bi onda državni i lokalni budžeti, ionako deficitni, bankrotirali sa smanjenjem poreza na zarade, dok bi PIO fond potpuno potonuo. I inače, sa izvornim doprinosima za PIO, prelazi jedva 50 posto potrebnih para za penzije.

Dakle, u teorijskom smislu matematička formula za premijerovu „platu od 500 evra“ postoji. Da BDP ove dve godine raste po 10 posto i da se zbirna stopa poreza i doprinosa na neto zarade smanji za 40 posto. Pošto je u praktičnom smislu to nemoguće, bilo bi fenomenalno da u naredne dve godine stignemo do prosečne plate od 400 evra. I na taj način stignemo Albaniju. A da premijerovo obećanje, kao i ona ranija ne uzimamo ozbiljno. Već da shvatimo šta je to politički marketing. Nije bitno šta je bilo i šta će biti, nego šta će se pojaviti na naslovnim stranama i obećati na konferencijama za štampu.