Quo vadis, dinosaurusi

Slično odgovaraju i „naši dinosaurusi“, koji će se okupiti na „srpskom Davosu“ na Kopu, da nas (već jednom) razapnu. Svi decenijama o nama, a još nema recepta za naše lečenje. Nema čak ni tačne dijagnoze. Označeni smo kao jedan od najvećih uzročnika krize, ali još nemamo ni „pišljivu“ strategiju. Kuda, kako i zašto? Zato je savetovanje ekonomista na Kopaoniku naša velika šansa. Tamo se svi skupe. Premijeri, ministri, državni sekretari, biznismeni i tajkuni, eksperti, analitičari… Sav ekonomski „krem“. Doduše, pod uslovom da imaju para (državnih ili svojih), i da umeju da skijaju. Da se tamo na pravi način, stručno i analitički, pokrene naše pitanje. Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi „analiza i cifara“. Kad „krem“ usvoji početni nepristrasni i pravedni papir, posle će sve biti lako. Prvo javna rasprava, pa Parlament, pa dobra praksa. Bez prekomernog uticaja partijskih feuda i gospodara. Uzgred budi rečeno, nije baš jasno, što se na ovu skupoću svake godine mora na Kop, kad je Beograd bliži i jeftiniji. Prilagođen materijalnim (ne)prilikama naroda. Malo morgen. Šta ćemo za skijanje, kafiće i selfije.

Sad da se udubimo u temu. Javna preduzeća u Srbiji, naša „obrnuta ekonomija“ je nazvala jedinim preživelim dinosaurusima u Evropi. Koji mnogo jedu, a malo daju. Što su veći, više jedu. Državnu supstancu. Ne treba biti mnogo pismen pa shvatiti, da su naši „javni dinosaurusi“ jedan od osnovnih uzroka budžetskih deficita, sporog rasta bruto domaćeg proizvoda, nedovoljnih investicija, i konačno, malih plata i penzija. Kako nekad, tako i danas. A kako vreme leti, šteta je sve veća. Da umesto gubitaka, prave dobit, odnosno da ne uzimaju, nego daju budžetima države, pokrajine, opština i gradova, gde bi nam bio kraj. Stigli bismo i do onih famoznih plata od 500 evra, koje predsednik već godinama obećava, da bi prošlog Leta Sedamnaestog, stigli do proseka od 395 evra. Iako svi pričaju i „prozivaju“ javna preduzeća, u stvarnosti se ništa strateški ne analizira, planira, pa ni rešava. Koja od tridesetak državnih „dinosaurusa“ (od EPS-a, Pošte, Telekoma i Energogasa, do Glasnika i Lutrije) treba prodati, za koja dati koncesiju ili privatno-javno partnerstvo, a koja su „porodično srebro“ koje se ne dira? To niko pouzdano ne zna. Nema dijagnoze, odnosno lične karte, kako je bivši ministar, a sadašnji kritičar „svoje“ vlasti govorio, strategije, plana i recepata za lečenje dinosaurusa. Zato što ne postoje javni, i unapred poznati, kriterijumi za ocenu realnog stanja, selektiranje javnih preduzeća u različite grupe prema svojim bitnim svojstvima (broj zaposlenih, rentabilnost, nužna investiciona ulaganja, konkurencija…), i predlog modela budućeg statusa (restrukturiranje, prodaja, javno-privatno partnerstvo, dugoročni zakup, koncesija…).

U stvarnosti je sve ad hoc. Niotkuda iznikli i neprovereni pred sudom javnosti, leks specijalisi, određuju stvarnost. Licitira se, treba li prodati Telekom, pa se na kraju ne proda. Iako se zna, da bez velikog spremanja, dugoročno ne može izdržati utakmicu sa stranim operaterima. Niti se prodaje, niti „posprema“. I tako do sledeće akcije, i nekog leks spacijalisa. Kada će se već negde, nešto smisliti (šta mislite gde). Javnost će saznati kad sve bude gotovo. Kao kod Beograda na vodi. Narodu ostane samo „naknadna pamet“. Ista stvar je nekima „kristalno bela“, a drugima je najcrnja tmina. Tako je nedavno, jedan od najboljih „dinosaurusa“ koji kontinuirano pravi profit – Aerodrom „Nikola Tesla“, putem koncesije, pre(o)dat narednih četvrt veka. Onako, iznebuha i usred pohvala o dobrom poslovanju. Tek, gubitaše niko ozbiljno i dugoročno ne leči. Kao da vlada i ministri nemaju vremena da se bave najvećim problemom, ali i najvećom rezervom. Za kapitalne investicije. Kad bismo izlečili samo deo „dinosaurusa“, eto nama para za sisteme za navodnjavanje, ali i poboljšanja ekologije i povećanja energetske efikasnosti. Međutim, ne treba se previše čuditi. Za „dinosauruse“ se, svesno i namerno, nema vremena (čitaj -znanja i političke volje). Kad nemaš prave eksperte, dobru i stručnu upravu, a pogotovo političku volju, ostaju strategije „sve po malo, i svima po malo“, i nije važno „koji si“, nego „čiji si“. Bolje da nam ostanu „dinosaurusi“, nego da izgubimo „sigurne glasove“ onih koji su uvek „raspoloženi“ za autobuse, sendviče i glasanje. Kad bi problemu „dinosaurusa“ ovde bio kraj. Sve puta 160. Koliko ima opština i gradova, i 700 malih, srednjih i velikih „lokalnih dinosaurusa“. Problematika u dlaku ista. Između nužde da se menja i racionalizuje, i „sigurne kuće“ za partijske „oficire i vojnike“, na snazi je ovo drugo. Zato neka naš Davos „okrene list“ i da poblem javnih preduzeća, konačno, počne da se rešava. Ako zadaju vladi zadatak da do idućeg „srpskog Davosa“ predloži rešenja i sprovede javnu raspravu, zaslužili su skijanje na Kopu.

Autor je ekonomski analitičar