Posle našeg istoimenog teksta u “Danas”-u od 5 aprila Leta Trinaestog, desio se rasplet. Kako je i obećao Jedan Čovek kada je slučajno na stepenicama ulaza u Vrhovni Kasacioni sud primetio neke ljude koji štrajkuju glađu, “desio” se Leks specijalis o stambenim kreditima u “švajcarcima”(CHF).
Pre komentara, smatramo se obaveznim da prokomentarišemo saopštenje eks ministra Milana Parivodića, koje je objavljeno u “Danas” 15. i 16. aprila. Posle nekoliko napisa o njegovoj ulozi u lansiranju i promociji kredita u CHF. Mi smo tada preneli njegovu izjavu iz 2007. godine, kada je rekao da je bojazan guvernera Jelašića oko dugoročnog zaduživanja u CHF neosnovana, jer su varijacije u odnosu evra i CHF u “dugoročnom vremenskom periodu minimalne”.
U pomenutim tekstovima, advokat Parivodić vrlo koncizno objašnjava svoju ulogu u to vreme. Stambeni krediti u čitavoj Evropi su bili pravi “hit”. Zbog značajno nižih kamatnih stopa. Više miliona građana se zadužilo sa oko 360 milijardi CHF. Što znači da je cela Evropa verovala ovom projektu. Konačno, Parivodić tvrdi ono što i naša kolumna. Guvernet i NBS nisu savetnici, nego regulatori bankarskog sistema. Ako je sumnjao u CHF, morao je da izda obavezujuću instrukciju bankama, da će snositi posledice prevelikih varijacija kursa CHF prema evru. Na primer, čim CHF ojača pet posto prema evru, vrši se obavezna eurizacija (transfer u evre). Da li bi tadašnji guverner svoje istupe na televizijama i novinama, pretvorio u obavezujuću instrukciju bankama, da njegov partijski šef (Dinkić) nije bio glavni promoter kredita u CHF, pitanje je za “million dolara”.
Konačno, Parivodić se opravdano pita, ako tadašnji guverner nije reagovao, zašto sadašnji rukovodioci NBS godinama ćute. Pogotovo kad je Evropska unija 2014. godine donela zvaničnu direktivu o eurizaciji ovih kredita. Da Jedan Čovek nije slučajno naišao, još bi ćutali.
Sada prelazimo na predlog leks specijalisa. Evidentirano je 15.785 dužnika, koji još duguju oko 205 milijardi dinara, ili oko 1,7 milijardi evra. Ako predlog zakona, postane zakon (sumnja li neko?), preostali dug -iznos glavnice na dan konverzije, uvećan za iznos dospelih a neplaćenih redovnih kamata (zatezne se brišu), se smanjuje za 38 posto, što iznosi oko 77,9 milijardi dinara ili 660 miliona evra. Korigovana (manja) mesečna kamata je 3,4 posto, plus tromesečni ili šestomesečni EURIBOR (referentna kamatna stopa Centralne evropske banke), a najviše 4 posto godišnje. U roku od 30 dana nakon donošenja zakona (do kraja aprila), banke su dužne da korisnicima dostave ugovor o konverziji ostatka duga, a dužnici u roku 30 dana treba da potpišu ugovor.
Najdalje do kraja juna sve gotovo. Do tada dužnici plaćaju po starom. Ko neće, nastavlja da plaća po starom ugovoru. Ili da nastavi da se sudi. Od potrebnih sredstava država daje 15 posto ili 11,69 milijardi dinara (390 miliona za kamate, ostatak za glavni dug). Dakle, od ukupno 660 miliona, banke snose 560 a država oko 100 miliona evra. Država dug plaća, prodajom državnih obveznica (dakle, zaduživanjem) od 2020. do 2013.godine. Malo je čudno što država, odnosno svi građani “pomažu” bankama. Istim onim koje su u istom periodu (poslednjih desetak godina) ostvarile više milijardi evra neto dobiti.
Na kraju ostaje ključno pitanje. Kakav je Leks? Sve je dobro, ili bolje, nego dok Jedan Čovek nije, onako u prolazi video štrajkače glađu. Samo da li je pravedan i isti za sve. Što rekao Orvel u Životinjskoj farmi: sve životinje su jednake, ali su neke jednakije od drugih.
U ovom slučaju, “jednakiji” su oni sa najdužim rokom otplate od 30 godina, jer im je ostatak duga najveći. Princip je da najviše dobijaju oni koji su do donošenja zakona najmanje uplatili, pa im je posledično ostao veći preostali dug, a mnogo manje oni koji su više otplatili pa im je ostalo manje da otplaćuju, dok “krompir” dobijaju oni što su sve uplatili da se spasu bede. Uzajmili, prodali, i vratili. Što više duguješ, više ti se poklanja. Što manje duguješ, jer si uzeo na 20 ili manje godina, manje. Ekonomski sumnjivo, pravedno i moralno “obrnuto”. Na primer, neko je uzeo kredit od 69 hiljada evra (u tadašnjim “švajcarcima”) za stan od 50 kvadrata.
Danas, posle 10 godina, kada je platio oko 50 hiljada evra, još duguje 74 hiljade. Više nego pre 10 godina!? Kad mu se otpiše 38 posto, ostaje mu glavni dug od 44 hiljade evra. Mesečna rata sa 550 “silazi” na 270 evra. A ako je isti iznos kredita uzeo na rok od 20 godina, do sada je uplatio koliko je dugovao na početku, ostatak duga mu je 29 hiljada evra, a otpis 11 hiljada evra. Onome na 30 godina se otpisuje 30, a ovome sa 20 godina 11.
Daleko pravedniji (naravno i skuplji) bi bio naš predlog. Eurizacija (transfer CHF u evre) se vrši na početni dug, i sve dodašnje isplate, pa gde se ko nađe u momentu donošenja zakona. Svim dužnicima, bez obzira na ročnost i visinu glavnog duga, bi bilo bolje, sve bi bili jednaki, ne bi bilo “jednakijih”. Ima još vremena da se stvar ispravi. Amandmanima u našem jednopartijskom Parlamentu…
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
