(Samo)izolacija

Tako je i sa državnim budžetom, kao glavnom finansijskom kategorijom. Kad je leva strana manja, a to je redovna praksa poslednjih nekoliko „kriznih“ godina, ravnotežni deficit koji izjednačava levu i desnu stranu pokriva se novim zaduživanjem (zato se javni dug „razigrao“), donacijama, emisijom državnih hartija od vrednosti.

Tako je to u zvaničnim papirima. U „životu“, a to znači na naslovnim stranama i u elektronskim medijima, pojavila se nova budžetska aproprijacija. Kao univerzalno sredstvo za pokrivanje svih deficita, uključujući i budžetski. Skraćena šifra je „HT“, pun naziv „hapšenja tajkuna“. Za sada, riba radi. Svi se „zabavili“ ovom alternativnom aproprijacijom. Neprijatna pitanja o stvarnom nastanku i lečenju deficita potisnule naslovne strane. Što je kratkoročno i kozmetičko rešenje. Cifre uvek dođu po svoje. Nikada ih niko nije pobedio. Privremeno jeste i te kako. Makar mi imamo napretek „primera iz prakse“. Što više i duže „lažemo cifre“, realni računi koji kad tad moraju dospeti su sve veći. Tako će neminovno biti i ovog puta. Aproprijacija HT samo zataškava i odlaže probleme. I stvara nove, ako dovede (a hoće, makar za „uhapšene“ kompanije) do novog pada privrede. Tako da bi HT ustvari trebalo da bude što diskretnija i suptilnija. A najbolje bi bilo da kapitalisti sve svoje grehove iz „prvobitne akumulacije kapitala“ plate. Narodu trebaju pare. Da dobiju, odnosno da im se makar ne smanji ono što već imaju. Ko je koga i koliko će ko dobiti, za realnu mikroekonomiju pojedinaca i preduzeća, zaista je sasvim marginalna stvar.

Da se mi, kao „nepriznati“ vladin institut za dijagnosticiranje i lečenje „obrnute ekonomije“, vratimo stvarnim lekovima za levu prihodnu i desnu rashodnu stranu. Eto prosto se „namestio“ strateški projekat za obe strane. Sve su ga normalne zemlje već realizovale. Kao što su sve naše vlade o njemu govorile. Sve se zna, jedino izostaje princip „sa reči na dela“. Projekat se zove – izolacija stanova i zgrada (poslovnih i stambenih). U Srbiji ima 3 milijarde domaćinstava. Grubo iskazano, jedna polovina je na sistemu daljinskog grejanja (gas i mazut), jedna četvrtina se greje na struju, jedna četvrtina na ugalj i drva. Naravno, još uvek na „kašičicu“ se uvode „zeleni“ energenti (pelet, biomasa itd.) o čemu smo, kao takođe značajnom rezervoaru ušteda, nedavno pisali. Za kompletnu izolaciju bilo bi potrebno 4,5 milijardi EUR. Preko smanjene potrošnje energenata kompletna investicija bi se isplatila za 6 godina. Kakve mi to imamo bolje i rentabilnije investicije, bre.

Sledi čitava lepeza multiplikatorskih efekata. (To je ono, kad jedna investicija izazove više novih investicija, novu zaposlenost i niz drugih pratećih ekonomskih efekata.) Prvo, smanjiće se potrošnja gasa i mazuta za 30 posto. Osim samih troškova energenata, direktno se smanjuju spoljnotrgovinski deficit i gubici Narodne banke (koji postaju već posledični i neizbežni) po osnovu kursnih razlika. Najveći prateći efekat bi bio rehabilitacija „posrnule“ domaće građevinske industrije. Počev od tehnološkog osavremenjavanja i uvođenja novih materijala, do novog zapošljavanja. Naši nekada čuveni građevinci, dobili bi trajan i plaćen posao. Sa velikim šansama za izvoz ovih poslova u Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, kojima neminovno predstoji isti put. Tu će se definitivno aktivirati postojeće i podići nove fabrike izolacionih materijala.

Kao najveću garanciju za dobro izvršenje posla, država (prestonička i provincijska) treba da počne od sebe. Svojih zgrada. Hvala Bogu ima ih mnogo. Zatim da građanima i pravnim licima, preko poslovnih banaka, obezbedi dugoročne subvencionisane kredite. Sa počekom od najmanje dve godine, rokom otplate od 7 do 10 godina, subvencionisanom godišnjom kamatnom stopom od 3 posto, i dodatnim obezbeđenjem putem državnih i municipalnih garancija. Podrazumeva se da se, pored poslovnih banaka, država dodatno zaduži. S tim da je to ekonomski opravdano zaduživanje. Koje u kratkom roku vraća uloženo i realno uravnotežuje one naše – „levu i desnu stranu“. Još kad bi se u istom paketu našlo i finansiranje zamene energenata (struje, nafte i gasa, peletom i biomasom) i refakcija (povraćaja) najmanje 50 posto cene kotlova i druge opreme za zamenu energenata, eto strateškog državnog investicionog projekta no 1. Ako dodamo i projekat navodnjavanja, u bliskoj budućnosti dolazimo do „nove Srbije“. Do koje nikada nećemo stići, ma i da HT dignemo na kub.