Šanse i autogolovi

Priroda ljudožder sve guta i proždire. Gde nema ljudi, makar to bile i „vikendaške ruke“, korov stigao na vrata. Polusrušenih kuća, kačara i štala. Kao što su nekada ljudske ruke potisnule prirodu na pristojnu razdaljinu od kuća i imanja, tako ona sada „uzvraća udarac“. Bez borbe. Nema protivnika. Ili su previše nemoćni i „umorni“ da se dalje brane. Tako su mnoge kuće i čitava sela „bacila peškir“ prirodi, u znak neopozive i bespovratne predaje.

Ovakve i slične „slike i prilike“ dovele su do poraznih rezultata. Naša najveća izvozna i „životna“komparativna prednost, osta „večita šansa“. Nekada smo, pre 30-40 godina, „zvanično“ učili, da samo Vojvodina može (i da hoće u bliskoj budućnosti) hraniti „pola Evrope“. Danas FAO (institucija UN za hranu i poljoprivredu) prognozira, da ako se ništa ne promeni, Srbija u budućnosti ne može samu sebe „ishraniti“. Umesto davno „prognoziranih“ 10 milijardi (skoro u visini današnjeg ukupnog izvoza), stigli smo do 2,8 milijardi dolara. Sa raspoloživih 5,1 milion hektara ukupnog, a 4,2 miliona hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta. Dok Holandija, sa 1,6 miliona hektara (veličina naše Vojvodine) „pravi“ 70 milijardi dolara izvoza. Kako i koliko koristimo koristimo šanse, govori i sledeći podatak. Kad su početkom 2014. godine, uvedene sankcije Rusiji (gde već nismo imali ulazne carine), već smo „videli“ konvoje i karavane našeg mesa, voća i povrća put „majčice“. A gola statistika kaže. Tokom 2011. godine imali smo 2,4 milijarde evra izvoza i 1,4 milijarde uvoza. Posle pet godina i dve godine sankcija Rusiji imali smo opet 2,4 milijarde izvoza i 1,3 milijarde uvoza.

Makar delimični odgovor zašto je sve ovako, daje opet „gola statistika“ popisa iz 2012. godine. Već smo rekli da postoji ogroman potencijal od 5,1 ukupnog, odnosno 4,2 miliona hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta. Od koga se obrađuje nešto više od 3,3 miliona, što znači da se trenutno ne obrađuje 900 hiljada hektara, sa trendom ubrzanog rasta (ostaje neobrađeno skoro kao čitava pomenuta Holandija). Popis je rekao da u naših 4,7 hiljada sela živi 2,9 miliona stanovnika (40 posto od ukupno „popisanih“ 7,16 miliona žitelja). U 90 posto sela, se iz godine u godinu smanjuje broj stanovnika. Svake godine suštinski odumire(ostaje sa malim brojem starih žitelja, nesposobnih za privređivanje) 1.200 sela, ili svako četvrto. Hiljadu ih je sa manje od 100 stanovnika, a 500 sa manje od 50. Mnoga sela nemaju osnovnu školu (oko 230), a oko 200 osnovnih škola imaju samo po jednog đaka. U skoro 10 posto sela (preko 400) nema ni jedna prodavnica. Domove kulture i biblioteke, tragikomično je i pominjati. Ostali su samo „ruine“ od nekadašnjih „zadružnih domova“ da svedoče o „ljudima i vremenima“. Doprinose u Penzioni fond uplaćuje samo 150 hiljada seljaka, dok je početkom 2001. godine uplaćivalo 500 hiljada. Što i nije čudno, kad su ljudi sve stariji a prihodi sve manji. I kad prosečna poljoprivredna penzija onih koji su je stekli iznosi 10.800 dinara, ili manje od 90 evra. Zato je možda i dobro što nema prodavnica.

Očito je ubrzano propadanje sela, iako o razvoju poljoprivrede i sela (bolje reći – opstanku i spašavanju) brine 30 raznoraznih državnih institucija. Što više foruma i priča, sve manje mesa, povrća, voća i prerađevina. Treba li uopšte reći da je kod nas učešće stočarstva u ukupnoj poljoprivrednoj proizvodnji 30, a u svetu 60 posto. Iako smo stočarstvo i meso proglasili za prioritet. Ili da navodnjavamo svega 3 posto poljoprivrednog zemljišta, i pored sistema Dunav – Tisa – Dunav. Po potencijalima velikog, po rezultatima nikakvog. Da u opštoj besparici u selu i agraru, nepovratne pare Ipard EU fondova od skoro 200 miliona evra za 5 godina, „čekaju“ već četiri godine. Kod se naše institucije „pripreme i akredituju“. Konačno, kako ćemo iskoristiti „večitu šansu“, kad prosečna subvencija za gazdinstva u EU iznose 360, a kod nas maksimalno 60 evra po hektaru. Šest prema jedan za već ionako neuporedivo „jačeg“.

Istina, treba biti pravedan i objektivan. Zadatak jeste težak. Jednačina sa mnogo nepoznatih. A malo para. Mnoge vlade su pokušavale, ali „pravi model“ kojim ćemo iskoristiti šanse i spasiti selo, nije pronađen. Poziv je otvoren. Naša kolumna će u narednim nastavcima, i sama pokušati da svojim kritikama i predlozima pomogne.