Seci uši, krpi državu

„Druga Srbija postoji, ali se ne vidi i zato ne postoji.“ To je druga stvarna Srbija, od koje su kroz dugu istoriju vlasti uglavnom „bežale“. Iako su za nju bile zadužene i odgovorne. Kad danas pogledamo naše „naslove“, opet (kao i mnogo puta do sada) zapažamo da je virtuelno postalo realno. Ne prete nam više nemaština i bankrot nego „udružena domaća mafija i tajkuni“. Kao da je i sadašnja vlast, pored svih euforičnih obećanja i zaklinjanja u reforme i bolji život, konačno shvatila. Ako bude živela od života, neće živeti i preživeti.

Zato smo mi, kao „institut“ vlade za stvarne ekonomske teme i dileme i predloge mera, uvek budni. Spremni da „smemo i znamo“. Baš ovih dana, reče mi jedan ozbiljan „čoek“ veliku istinu iz života. Kad jedan mesec naš radni i penzionerski narod ne bi primio platu i penziju, ceo sistem bi bukvalno „pukao“ kao kula od karata. Poput elementarne nepogode opštih razmera. Pošto svi žive od tekućih priliva i trošenja unapred (dozvoljenog minusa).

Zato ćemo danas da „računamo“ koliko od naše jedne prosečne plate uzme država, a koliko nama ostane. Uzmemo kao bazu neto platu od 40 hiljada. Na nju onda državi direktno dodajemo još 25.385 dinara, na ime poreza i doprinosa na teret zaposlenog i poslodavca (kako se to „stručno“ kaže). Za porez 4.420, za penziono i invalidsko osiguranje 13.310, za zdravstveno osiguranje 6.825 i za nezaposlene 830 dinara (treba li podsećati da doprinosi za Fond PIO „zatvaraju“ samo 50 odsto rashoda Fonda, a da drugu polovinu, direktno iz Budžeta, finansiraju svi građani i firme, dakle i naš današnji „uzorak“). Od ukupne neto zarade državi ide i kompletan PDV od 6.670 dinara na ceo iznos od 40 hiljada. Pošto se sve, do poslednje pare, potroši za komunalije, hranu, lekove i mnogo što-šta „ostalo“ (ako i kad nešto ostane). Od ostalih fiksnih i nezaobilaznih dažbina izdvajamo još 4.400 dinara, i to: akciza na 28 litara benzina od 1.400 dinara (350 pređenih kilometara mesečno, ili 4.200 kilometara godišnje, što je zaista minimum za „siromašna vremena“); participacija za lekove hiljadu (zdravstvo jeste „besplatno“, ali samo dok ne uđete u apoteku); kamata na dozvoljeni minus od hiljadu (dozvoljeni minus u visini plate, puta 2,5 posto mesečne kamate); za sve ostale dažbine još najmanje hiljadu (pretplata za RTS 500, porez na imovinu, itd).

Sada podvlačimo crtu i rezimiramo. Od ukupno 65.385 dinara, koliko za jedan mesec poslodavac izdvoji „našem zaposlenom“, raspodela je sledeća. DRŽAVA UZIMA 36.455, ZAPOSLENOM OSTAJE 28.930 DINARA. Ili u procentima, 56 prema 44 posto. Nema komentara, osim onog iz naslova. I nezaobilaznog pitanja – do kada će to moći? Možda bi moglo i beskonačno. Jesmo „raja“, ali ipak nismo Kinezi. Znamo i pamtimo i bolja vremena. Da bismo se pomirili da beskonačno više dajemo državi nego sebi.

Zato hitno pozivamo „našu“ vladu (kao njen institut za ekonomske mere, pošto opet podsećamo, da smo, „u dlaku“iste, vladine najavljene najnovije mere predlagali pre godinu i po dana) da se vrati „životu“. Okane se „južnog voća“ i vrati domaćim malinama, višnjama i šljivama. (By the way, zašto se „oni“ nisu zvali malina, višnja i šljiva, a ne papaja, mango i banana. Gde nam je nacionalni patriotizam?). Dakle, kao što smo već „naložili“ vladi, umesto da bude alibi za kupovinu vremena i odlaganje reformi, tragični poplavni talas treba i mora da bude inicijalna kapisla za novi nju dil (novi dogovor). Stavite moratorijum na sve druge priče (posebno onih iz „Prve Srbije koja ne postoji, ali se vidi i čita, i zato postoji“), osim ekonomskih i životnih. Ima ih neograničen broj. Jedna od glavnih tema jeste i ova iz današnjeg naslova. Preskupa država jeste naša prošlost i sadašnjost. Ali se, kako vreme odmiče, krug steže. Onima koji daju ostaje mnogo manje nego onima kojima daju. Da se „ceo kolač“ (bruto domaći proizvod) realno povećava, hajde-de. Ovako, ovo sve više liči na „ubiranje harača“ iz turskih vremena.