Selo moje, stigoh do Pariza

I tako se ona izvorna „selo moje, lepše od Pariza“ pretvorila u naslovnu. Kud koji mili moji. Došlo vreme da se i Beograd zaobilazi. Negdašnji „Eldorado“. Ciljne destinacije Zapadna Evropa, Amerika, Kanada i Australija. Više se u „selo moje“ retko dolazi državnim praznicima i vikendima. Čak ni „Beograđani“ i ini „građani“. Nema više kajmaka, pršute i rakije. Na brdovitoj „balkanskoj“ Srbiji još samo „crvena kraljica“ sastavi seljačke iscepane opanke i đačke i studentske Ribok patike. U kratkotrajnim letnjim (junsko-julskim) seoskim malinarskim svečanostima. Pre i posle sve zamre. Ponegde sija javna rasveta. Kad je bilo naroda, beše mrak, kad je nestalo ljudi, stigle svetiljke. Negde i asfalt. Da beše ranije, možda bi poneko i o(p)stao. Dobro došli, malobrojni selonostalgičari. Slični ste jugonostalgičarima. Tužni ste jer se sećate mladosti i punih kuća, škola i kafana. Još tužniji što znate da onog starog sela više nikada neće biti. Mnogo rada, malo para. (Danas ni u u „gradu“ nema para, makar se ne radi toliko). Komunalna infrastruktura nula. Kulturna i sportska debeli minus. Glavna kulturno-sportska manifestacija je flaša piva ispred seoske prodavnice. Ostarelih „mladića“. Neženja. Džaba ti kuća i imanje. Sve, sve, samo ne selo i štala.

Dok pešačite proplancima, brdima i bistrim potocima u čarobnom trouglu Povlen – Maljen – Zlatibor, neizmernu lepotu prirode, steže i guši tuga i nostalgija zbog pustih, polusrušenih kuća, sedih onemoćalih starina i osušenih šljiva. Nekada su neki ljudi ove predele otimali i oteli od prirode, sada divljina uzvraća udarac. Sve se vraća majci prirodi. Tiho, bez borbe. Ko samo jednu deceniju nije bio u svom zavičajnom krajoliku, ništa više neće prepoznati. Samo će zaplakati. Bez suza i odziva. Za jednu ili dve decenije nestali čitavi zavičaji. A došli mobilni telefoni. Glavna kompenzacija savremenog doba. Bez kajanja i povratka. Neumoljiva statistika ovako kaže. Popis poljoprivrede iz 2012. pokazao je da imamo 630.000 poljoprivrednih domaćinstava, dok ih je 2002. bilo 778.000. Za jednu deceniju broj se smanjio za 148.000. I tek će. Jer tako mora. U poslednjih 200 godina ovaj broj se stalno smanjuje u čitavom „razvijenom“ svetu. Negde drastično, kao u Japanu. Ako ogromna Francuska ima 500.000 poljoprivrednih domaćinstava, možemo lako zaključiti šta nas čeka. Statistika kaže i da je u poslednjoj deceniji dvadesetog veka iz Srbije otišlo 300.000 stanovnika (naravno, najviše mladih), 100.000 se posle 2000. vratilo, ali otišlo još 150.000 novih.

Tako da se svi, koji govoreći o poljoprivredi kao „jedinoj i najvećoj“ šansi, misle da će se nekada vratiti pastoralna i „zadružna“ Srbija, grdno varaju. Punim selima i sitnim domaćinstvima definitivno je došao kraj. Ako nam je to strategija, nema napretka. Onih famoznih „deset milijardi“ izvoza od poljoprivrede, ostaće večna pusta želja. Decenijama o tome lamentiramo, a tri milijarde proglašavamo „pozitivnim rastućim trendom“. Dok na primer Holandija, velika kao Vojvodina, sa duplo više stanovnika, i sa nepovoljnijom klimom i slabijim prirodnim kvalitetom zemljišta, od poljoprivrede izvozi 72 milijarde. Prva posle Amerike. Sva u staklenicima.

Drugim rečima, znači da se može. Što mi već 200 godina ne možemo i ne umemo da „probudimo“ nacionalnu energiju i počnemo da ličimo na „sav normalan svet“, multidisciplinarno je pitanje. Za ekonomiste, pravnike i inženjere, ali još više za psihologe i psihijatre. Za poljoprivredu treba prvo da revidiramo sve postojeće i donesemo novu strategiju makar do 2020. Koja će se bazirati na realnim činjenicama. Sela i seljaka će biti sve manje, a proizvodnja i izvoz moraju brzo da rastu. Nema drugog modela, nego da svako selo, ili više njih, imaju svog Mikija (simboličko ima za lokalnog biznismena, po Miodragu Kostiću, kao našem najuspešnijem „seljaku“). Koji ima objekte (klanice, sušare, hladnjače, silose i mlinove, farme, plastenike i staklenike, distributivne centre), opremu, stručnu radnu snagu i pare (trajna obrtna sredstva) za nabavku sirovina i finansiranje proizvodnje i prerade. Sve ono što „obični“ seljak nema, niti može imati. Dok će preostali seljaci na svojim imanjima i objektima raditi za lokalnog gazdu. Dobiju sve inpute bez naknade (seme, đubrivo, tele), radi za poznatog kupca i na kraju ciklusa „uzmu svoje“. A država će valjda Mikiju i seljacima pomoći oko asfaltnog puta, škole, ambulante i autobuske linije do grada.