Selo u doba korone

Program mera za pomoć privredi više nećemo komentarisati. Ne vredi. Džaba smo krečili. Ko o čemu, Mali o 5,1 milijardi evra. Iako država direktno daje nepunu milijardu i po.

Ostalo su krediti banaka i Fonda za razvoj i odložene poreske obaveze do početka 2021. godine. Čak je i „anegdotska“ mera o 100 evra za svakog punoletnog građanina ostala. Makar da su izuzeli „tajkune“ i „neprijatelje naroda i države“ (trio ĐJO).

Zbogom mere, da vidimo od čega ćemo (pre)živeti. Šta je doneto za selo i poljoprivredu. Ništa. Imaju da jedu. Subvencije po hektaru i regres za gorivo od pet hiljada i 200 dinara.

Subvencije za umatičene krave, regres za mleko i biljnu proizvodnju, tov junadi i teladi, povraćaj dela para za kupovinu mašina, premije za pčelare. Poneko ima i seljačku penziju od skoro 10 hiljada. Država smatrala da je to dosta. Nije ni u „redovnim“ vremenima.

Da je dosta, ne bi od kraja Drugog svetskog rata, pa sve do 2000. godine, sa prostora bivše Jugoslavije, iz sela u grad, trbuhom za kruhom, otišlo osam miliona stanovnika. Više puta smo pisali i komentarisali „crnu statistiku“ naših sela. Nećemo ponavljati. Osim, nikad zaboravljenih poruka naših majki, šezdesetih i sedamdesetih. „Bježi, sine, đe bilo. Samo da ne budeš seljak.“ Najtužnije i najtoplije reči za sve đake osnovce, koje nas prate čitavog života. Teško je zaustaviti suze.

Nisu majke zaboravljale ni ćerke, kojima su u dugim zimskim noćima, tkale ćilime i srdžade. Često pod petrolejskom lampom, ili fenjerom. Miraz. Da se bolje udaju. Samo nikako za seljaka.

Mere došle, selo zaboravljeno.

Osim što je naređena izolacija posle pet po podne za sve, a za one sa preko 70 godina celodnevni karantin. Iako se zna da su sedamdesetodišnjaci (i kusur) najveća starosna grupa u polupustim provincijskim selima. Odavno je država sela samoizolovana. Sad je uvedena izolacija izolovanih. Seljaci su morali biti izuzetak. Da ostanu na njivama i livadama devet sati. Kako će da uzoru, pomuzu krave, orežu šljive i maline, dogrevaju plastenike, ako im objekti nisu pored kuće.

A najčešće nisu. Da ih država „odrapi“ sa 50 hiljada, kao onog seljaka na traktoru, iz Vojvodine. Nije poštovao policijski čas. Da ne poveruješ. U vremenu ratova, kriza i korone, poljoprivreda je kao zdravstvo. Zdravstvo ne sme da postane žarište korone, jer neće imati ko da nas leči. Ako poljoprivreda stane, ne zaseje se i rod propadne, nećemo imati šta da jedemo. Zato poput  Kovid bolnica, treba hitno pripremati  Kovid hladnjače, skladišta, transport. Nikakve mere ne mogu uspeti bez „lokala“. Hor opština i gradova.

Sa dirigentom, ministarstvom poljoprivrede. Poljoprivredne službe da obilaze sela. Savetuju i nagledaju setvu. Treba zasejati 2 miliona hektara Opštine da potpišu ugovore sa hladnjačama i pogodnim magacinima za smeštaj, povrća iz plastenika, ranog voća, sira i kajmaka. Nema druge kad ne rade pijace, prodavnice, supermarketi. Što manje da propadne. Umesto kapilarnih glasova, kapilarno snabdevanje. Traktorima i kombijima do opštinskih korona  hladnjača i skladišta, Velikim kamionima i hladnjačama do distributivnih i  trgovinskih lanaca.

Nije dovoljno, mora nešto i u propisima i parama.

Ako su prelevmani(zabrana za uvoz pojedinih poljoprivrednih proizvoda) donošeni i kad im vreme nije, što se sad ne donesu. Za ono što kod nas ima dovoljno. (Naravno, ako se, zbog pristupnih pregovora sa Evropskom Unijom, može i sme). Zatim da se povećaju premije. Ne direktna davanja po hektaru (pošto neki korisnici, uopšte ne znaju gde su im subvencionisane“obradive površine“), nego povećanje premija i subvencija po predatom kilogramu ili litru. Najmanje za trećinu, u vreme trajanja vanrednog stanja. Na primer, premija za mleko, umesto sedam, deset dinara. Posebno se zalažemo za ukidanje, ili makar smanjivanje na pola, akcize na dizel za seljake.

Ko dođe sa traktorom i sa potvrdom opštine, sipa jeftiniji dizel. Pa odmah na njivu.

Da na kraju ponovimo i izmenu uredbe o ograničenom kretanju. Za seljake do devet uveče. Bez obzira na godište. Jer su u selu već svi dovoljno izolovani.  I da umesto onih sto evra svakom građaninu(i ko ima, i ko nema), država podeli po dvesta evra. Ranjivim grupama. Nezaposlenim, penzionerima i zaposlenim sa neto primanjima ispod republičkog proseka.

I na prvom mestu seljacima. Dok većina sedi u kućama i stanovima, oni „crnče“ po njivama, voćnacima i plastenicima.

Očekujemo da i predsednik svečano objavi da je posle borbe za očuvanje zdravstvenog sistema od zaraze, najvažnija borba za seljake i prinose. Ministar Mali je za ovu nedelju najavio prve mere za selo i agrar. Mi mu nudimo saradnju. Slobodno sme „prepisati“ naše mere. Pa da vidimo.

Autor je ekonomski analitičar