Silazak crvene kraljice

Ove godine stigla je desetak dana ranije. Klimatske promene ni nju nisu poštedele. Veliko nevreme i „grad ko jaje“su je dočekali. Država nije imala dovoljno raketa i strelaca da odbrane malinu. Što je smešno i paradoksalno. Ima para za helikoptere (ne daj Bože da nam ikada zatrebaju), nema poneka „mrvica“za spas sazrele kraljice. Iako od nje svi žive. Već viđeno. Što više vrediš i doprinosiš, više i smetaš. U opštoj uravnilovci i vulgarizaciji svih vrednosti. Pogotovo što se naša kraljica, još nije izjasnila. Čija je. Ne može da bude svačija. Kako je ona navikla. Da spoji najke, ribok i adidas patike sa gumenim opancima. Gradske đake i studente sa seoskim. Omladinu sa sedim starinama. Nežne ručice sa izbrazdanim i tvrdim seljačkim rukama. Sir, kajmak i seljački hleb sa punim kesama iz Idee i lokalnih marketa. Rakiju i koka kolu. Članove i simpatizere svih partija. Crvene, žute, plave, bezbojne. Mogu da se svađaju i prepiru. Odavde do večnosti. Samo da nose gajbicu oko vrata. I beru, beru, beru. Tako do kraja jula. Dok sva malina, sa njiva ne stigne do hladnjača. Zatim krene širom sveta. Da donese 200 miliona evrića. Više od kukuruza, bre.

Samo što su ove godine, nestabilna klima i grad smanjili rod za najmanje 30 procenata. Isto toliko i kvalitet. Onaj čuveni „srpski“. Po kome smo nadmašili Čileance i Poljake. Država, kao što rekosmo „mudro“ćuti. Ne meša se u „tržišnu ekonomiju“. Proglašava ovu godinu za „godinu preduzetništva“. Anonimnih preduzetnika. Koji imaju ideje, a nemaju pare. Dok istovremeno nema para za protivgradne rakete i strelce za zaštitu najvećeg srpskog „izvoznog brenda“. Bolje bi i korisnije za državu bilo da su ovu godinu proglasili godinom investiranja u protivgradne mreže, sa sufinansiranjem od 70 posto. Trideset posto ovogodišnjeg manjeg roda vredi najmanje 50 miliona evra. Sa 50 hiljada bi se nabavile rakete i isplatili strelci u svim malinarskim krajevima. Pa računaj.

Da „crvenu kraljicu“ treba štititi i braniti, pokazuju podaci. Sve je manje improvizacija, sve više struke, digitrona i računaljki. Počeli malinu gajiti uspešni preduzetnici, direktori, inženjeri i doktori. Davna prošlost su male parcele i pretežni „ručni“ rad. Stigle velike parcele (i do 10 hektara), agrotehnika, mašine. Samo u četiri susedne opštine Zapadne Srbije (Arilje, Požega, Kosjerić i Bajina Bašta) ima blizu 200 malih porodičnih (20 do 100) i srednjih i velikih hladnjača (od 100 do 5 hiljada tona), sa ukupnim kapacitetom smeštaja i prerade 50 hiljada tona, bruto vrednosti od preko 100 miliona evra. Koliko će ove godine biti manje pokazaće završna statistika.

Kakva klima, takve i cene. Počelo je, kao i uvek, sa „stidljivih“ 150 dinara po kilu. Ovih dana je oko 210, proizvođači traže 2,3 evra (280 dinara), hladnjačari „kukaju“ da su već na „granici rentabiliteta“. Uostalom, kao i svake godine. Obe strane „kukaju“, država se „pravi luda“, crvena kraljica opstaje i pobeđuje. Spaja nespojivo. Obnavlja i produžava život. Gde ima maline, ima i života. Gde nema, ostaju prazne kuće i zarasle avlije. Nestaju čitava sela. I tek će. Neće valjda preživeti sa mlekom od 22 dinara i šljivom od 10 dinara. Deset litara mleka ili dvadeset kila šljiva za paklo cigara. Zbogom pameti. Spašavaj Crvena kraljico.

Na kraju da se osvrnemo i na „svet rada“. Preostali seljaci, seoski i gradski đaci i studenti nisu ni izbliza dovoljni. Uvozi se radna snaga. Lokalna, ali i internacionalna. Nema više Bugara i Rumuna, ostali su „Bosanci“ (mada je i njih manje – videli „mustru“, pa počeli sami da sade). Stigli „najamnici“ iz okoline Negotina i Zaječara, Vojvodine. Ko hoće da radi i zaradi, Crvena kraljica čeka. Dnevnica je najmanje 15 evra, plus stan i hrana (gde se ne štedi). Mnogi „malinari“ napravili svoj smeštaj i „zajedničke prostorije“, neki plaćaju smeštaj i ishranu u gradu, pa ujutro i uveče u „kombi“, došlo se i do „keteringa“ (kod preduzetnika). Mada je najslađe kad „domaćica“ umesi hleb i pogaču, iz kačice izvadi sir i kajmak, iz plastenika paradajz, papriku i krastavac, prasence iz obora, „domaću“ iz dudovog bureta. Ima i onih „brzih“, koji rade po učinku. Neće u uravnilovku. Ne treba im stan i hrana. Samo hoće 40 dinara po kilogramu. Pa puta 100, za „brze ruke i dobru kondiciju“.

Ostavljamo berače, domaćine i hladnjačare svojim brigama. Uskoro će malinu zameniti kupina. Prerodilo se, kažu. Biće niska cena, zabrinuto dodaju.