Siroti i neuki bogataši

Privreda pada, dinar raste. Gazda milioner, firma prosjak. Poljoprivreda najveća šansa, sela sve praznija. Javna potrošnja sve veći balast, državne kancelarije sve punije. Svetska kriza kamate približila nuli, naše tvrdoglavo visoke. Poreska uprava „trenira strogoću“ na malim i nemoćnim, zaobilazi moćne i velike. Slično je i s korupcijom. Svi su za ravnomerni regionalni razvoj na rečima, na delu, provincija sve dalja od „centra“. Dole partokratija, u fotelje mogu samo „naši“. Mediji su slobodni, dok ne „pišaju u vetar“ ako smeš. Zakon je za sve isti, bivši su krivi za sve.

Uostalom, ništa novo. Od kada je „obrnuta ekonomija“ nastala, u već davna vremena SM-a menjaju se samo modaliteti i nosioci. Današnji paradoks je usko vezan sa prošlom „velikom nedeljom“ i posetom vođe „velikog brata“. Koji nam prodaje svoje i naše energente. Opet se kod nas dešava nešto novo. Svi znamo da kad cene na pumpama rastu, to znači da je neka kriza i da barel nafte na berzama raste. Trebalo bi da važi i obratno. Sad je u poslednja dva meseca cena pala 18 posto, cene na pumpama širom „belog sveta“ posledično prate berzu, kod nas ni makac. Sto pedeset dinara, pa naviše. Što bi i palo, kad su svi na strani prodaje na dobitku. NIS-u ekstra profit od veće razlike u ceni, državi ista akciza i PDV (što je pola maloprodajne cene). Ako bi se, kako bi trebalo, NIS-a cena smanjila za najmanje 10 dinara i država bi izgubila 10 dinara. Pa puta četiri milijarde litara. Ko da se odrekne 40 milijardi. Kad sve što treba da raste, pada. Ako se država, u opštem padu svih poreskih i ostalih budžetskih prihoda, odrekne sigurnih para od benzina i nafte, nikakav rebalans joj neće pomoći. Pa ni ovaj tekući, sa rekordnim i dosada nezabeleženim deficitom (nije javljeno da li je ministar finansija ovaj rekord prijavio Ginisovom institutu).

Neka plati radni i privredni narod. Ionako svi voze, što je još jedan paradoks. Male plate i penzije, ali za pumpu i kafanu nekako uvek ima. Vozimo se više nego Nemci. Neka „dežurna“ sumnjala, opet tvrde da kod energenata ništa nije slučajno. Velike pare se „valjaju iza brega“. Ne bi se uzalud godinama pričalo i pisalo o strujnim i inim energetskim mafijama. Neki čak tvrde da su smenu energetskog eksperta sa mesta ministarke energetike već posle jedne godine, aranžirali energetski moćnici (domaći i strani, srpski i ruski). Po poznatoj formuli – ako neko nešto zna ili može da sazna, ne treba to više da radi. Eto mu (joj) puteva, pa neka „krpi rupe“.

Tako stižemo do „energetskog“ paradoksa. Svi pričaju o obnovljivim izvorima energije, ekologiji i zaštiti životne sredine, u praksi sve po starom. Za narednih pet godina udeo obnovljivih izvora sa sadašnjih 21 treba da pomerimo na 28 posto. Tako zahteva Evropa. Zašto je onda stopa PDV-a na „crni“ ugalj 10 posto, a na „beli“ pellet i druge obnovljive izvore 20 posto? Zašto, kao u Evropi, ne podstičemo ulaganja u obnovljive izvore energije jeftinim i dugoročnim kreditima i poreskim olakšicama. Gde su subvencije za izolacione materijale koji „štede“ struju i refakcija (makar 50 odsto) na opremu i uređaje za nove energente (kotlovi na pelet i biomasu). Konačno, zašto uvozimo struju za duplo veće pare, kad bi za duplo manje pare mogli da od naših fabrika kupimo domaći pelet? Prosto kao pasulj. Ako bi domaći pelet u vrednosti od milion dolara, umesto preko granice, prodali gradskim toplanama, školama i vrtićima, uštedeli bi najmanje dva miliona za uvoz struje, ili nafte. Čista dobit, milion. Stručnjaci tvrde da bi samo od domaće biomase (drvna masa, kukurozovina, slama i slično) kao obnovljivog izvora mogli da supstituišemo milion tona nafte. Milijardu dolara, bre. E pa nećemo.