Smanji stope, širi osnovicu

Umesto da ih edukujemo i menjamo preko tvrdih, ali i ekonomski podnošljivih uslova i zakona, mi im dozvoljavamo da i dalje žive u „devedesetim“. Da ne plaćaju redovno ni bankama, ni državi, ni zaposlenima, ni dobavljačima. A da opet budu biznismeni godine i/ili decenije. Pa ih onda stavimo na naslovnu stranu, za zastrašujućim naslovom – od kriminalca do mafijaša.

A trebalo bi jednostavne i stroge procedure (zakoni), ali i niske i podsticajne stope. Stope doprinosa za penziono i zdravstveno osiguranje naše „zelene“ kapitaliste direktno teraju u sivu ekonomiju. Svi tvrde da se ne kašičicu mogu izbrojati firme i banke koje na svaki dinar zarada plaćaju poreze i doprinose. Neki plaćaju na 75 posto (svaka im čast), neki na pola, neki na minimalac (takvih je najviše), neki nikako. Ako se zna da se na dinar zarade plaća 70 para državnim fondovima, onda nije ni čudo. Država to zna, pa prećutkuje. Pravi se naivna. Umesto da se na dinar plaća maksimalno pola dinara, ali i da se neposlušnim zapreti svim raspoloživim sankcijama i odmazdama. Uključujući krivičnu odgovornost i zatvor. Mnogi ekonomisti se kunu da bi se primenom poznatog modela „smanji stopu, širi osnovicu“ dosta više para nabralo. Što onda već deceniju i po niko nije imao hrabrosti (sećate se da je odmah posle Petog, doskora večiti ministar najavljivao i obećavao da će se na dinar plaćati 40 para) da „preseče“. Isključivo zato što su svi sumnjali u sposobnost administracije (poreske uprave i pravosuđa) da ovo isprate.

Šta tek reći o porezu na dobit. Ovde princip „smanji bazu, širi osnovicu“ ne samo da nije primenjen, nego se otišlo kontra. Usred krize, 2012, stopa je sa 10 povećana na 15 posto. Od jako povoljne postali smo prosečna investiciona destinacija. Iako su nam investicije kao vazduh. Bilo kroz dobit i njegovo reinvestiranje već postojećih, bilo kroz nove investicije. Što kaže ona anegdota: Pogodili smo, kao oni koji su 1945. otišli u četnike. Samo da je tu kraj. Ako će vlasnik da podigne deo dobiti (dividende) u kešu, što je njegovo sveto i neotuđivo pravo, mora da plati još jednom 15 posto kao porez na kapital. Kad se pomnoži i sabere, izađe ukupno 27,75 posto na bruto poresku osnovicu. Na bruto dobit 15 posto, pa na ostatak, još jednom 15 posto. Mnogo i potpuno destimulativno. Tako da i ovde, kao kod zarada, retko ko sve prikaže i plati. A načina da se smanji osnovica ima napretek. Malo se „nafriziraju“ zalihe, malo otpišu neplaćena potraživanja (naravno, ne skroz, već samo dok se sastavi bilans uspeha i preda poreski bilans), malo uzme sa računa advokata, kafana, preduzetnika… Dok god je ova zbirna stopa poreza na dobit veća od stope PDV-a (27,75 prema 20 posto), više se isplati čak i platiti PDV nego prikazati dobit. Ako vlasnik ima nameru da je podigne.

Sad ima onih koji braneći ovaj model kažu da u osnovicu za porez na dohodak građana ne ulazi na pomenuti način podignuta gotovina od dobiti i dividendi. Što je sasvim pogrešno. Dobit i dividenda na koje je firma platila porez, kao „svete“ kategorije, treba da se podižu bez posebnog poreza, a da svi koji prime, po bilo kom osnovu, više nego što je neoporezivo, pošto iskoriste poreska oslobađanja (na članove porodice i slično), treba da plate porez na dohodak građana. To je jedino normalan i dosledan model. Ovako, mali preduzetnici plaćaju duplo svoje pare, i onda kad bi bili ispod crte za oporezivanje.

Epilog je jedino moguć. Učešće poreza na dobit u ukupnim budžetskim poreskim prihodima je pre povećanja stope za 50 odsto bilo oko šest odsto, a sad je sedam, iako bi trebalo da bude devet. Moramo i da pomenemo da od lane u poreska oslobađanja ne ulazi novo investiranje u osnovna sredstva. Navodno, zbog zloupotreba. Još jedan primer kako se zbog kila mesa kolje ceo vo. Siva ekonomijo, dobro došla.

Autor je ekonomski analitičar