Gotovo je sa alibijima. Mi bismo to da oni nisu to. Podrazumevana krivica „prethodnih“ i odgovornost za sve loše je iscrpljena. Jer su sadašnji istovremeno i prethodni. Ne mogu sami na sebe. Ko bi im verovao. Ako juče nisu mogli, kako mogu danas i sutra. Istina, mogli su sačuvati alibi „prethodnih“ da su se oslobodili starih partnera. Pa bi, kao u slučaju Dinkić – Radulović imali kakve-takve krivce. Ovako, ne da nemaju krunski alibi, nego teško da kome mogu objasniti zašto su uopšte bili izbori. Kad je sve ostalo isto. Bivši premijer je više puta nudio sopstvenu rokadu i rekonstrukciju. Sliku i priliku sadašnje vlade.


Osim da se izborima, što je legitimno, ostvari mnogo veća većina. Spremna da glasa za sve što „svevideći“ smisli i podnese parlamentu. I da se putem izbora, a ne rekonstrukcijom i unutrašnjim dijalozima, oslobodi „nepoželjnih“ u sopstvenim redovima. Kao i da pomeša karte. Pa državni ekonomisti u građevinu, državnu upravu i narodnu odbranu, a „bolonjci“ u narodnu miliciju. Kad je trener dobar, nije bitno ko su igrači, i pogotovo koje struke.

Mada gole i neumoljive cifre preteće opominju. Javni dug na kraju 2008. bio 8,8 milijardi evra, pa do kraja 2011. porastao na 14,5 milijardi evra, a na kraju 2013. stigao do 21 milijarde. Lako izračunati – za tri i po „Mirkove“ godine porastao 4,7, a za „Ivičinu“ godinu i po 6,5 milijardi. SEKA (svetska ekonomska kriza) bila u oba ciklusa. Direktne strane investicije od 2008. do 2011. bile ukupno 5,88 milijardi evra ili 1,47 milijardi evra prosečno godišnje, a od 2012. do 2013. simboličnih 0,87 milijardi, ili još simboličnijih (prema potrebama) 0,44 milijarde evra prosečno godišnje. Pošto (našu) istoriju pišu pobednici, Mirko je „loš„, a Ivica „dobar“ momak.

Nema alibija, ali ipak postoji spasonosni scenario za novog premijera. Da nešto uradi, a da se većina ne naljuti. Jeste li čuli za UPPR (unapred pripremljen program reorganizacije). Zovu ga i „dirigovani stečaj“. Pošto nije pravi stečaj. Firma regularno radi, nema formalnog stečaja, ali se na osnovu usvojenog UPPR-a odlože sve dospele obaveze po raznim kategorijama poverioca (država, banke i Fond za razvoj, dobavljači) na rok od pet do 10 i više godina, uz poček (grace period) od 2-3 godine. Ako većina poverilaca prihvati, moraju i ostali. Sud sve aminuje. I tako firma, privremeno „očišćena“, kreće u „novi život“. Ako se nečemu naučila na prethodnim greškama, možda će i uspeti. Bez UPPR-a sigurno ne bi. Kad blokira jedan poverilac, krene stampedo. Pravi stečaj je neminovan. Naši „veliki“ igrači (još veći dužnici), kao i večni „velikani u restrukturiranju“ krenuli masovno u UPPR-ove. Šta će iz svega proizaći, vreme će pokazati.

Dakle, što ne bi i država poput svojih „velikih igrača“. Ništa odmah radikalno ne počinjati. Da je bilo lako reformisati i „smanjiti“ penzioni fond, državnu administraciju, javna preduzeća i „preduzeća u restrukturiranju“, ne bi prošle ovolike godine i ovolike vlade. Svaki radikalizam (čitaj – realne i suštinske reforme) radikalno odnose glasove. Da je to hteo i smeo, PPV bi već počeo i uradio u pretekle dve godine. Što bi sad radio kad je skupio ovoliko glasova. Nije ih skupljao da ih rasipa. Priča o „teškim i bolnim reformama“ je metafora. Sve su tako pričali i zaklinjali se.

UPPR, odnosno „dirigovani bankrot“ jeste definitivni spas. Koraci su sledeći. O reformama i dalje samo pričati i najavljivati, a ništa dramatično ne počinjati (uostalom, kao ni do sada). Zatim se zadužiti za još dve milijarde i doći do „predstečajnog“ javnog duga od 75 posto BDP-a (bruto domaćeg proizvoda). Onda proglasiti moratorijum na dugove i primorati strane poverioce na reprogram dugova i grejs period od tri do pet godina. (Prihvatiće, prihvatiće – em su nas bombardovali, em uzeli Kosovo). Tek kad tako zvanično proglasimo „dirigovani bankrot“, treba stvarno krenuti sa „bolnim i teškim reformama“. Neće smeti niko da pisne. Kamoli da štrajkuje i protestuje. Kad si u „vanrednom stanju“, samo se radi. Ostali ćute. Diskutabilno je da li su i izbori potrebni. Da se uzalud rasipaju energija i pare. Uostalom, ovi izbori su organizovani sasvim nepotrebno dve godine ranije. Tako da bi sledeći redovno trebalo da se održe tek za šest godina.

Autor je ekonomski analitičar

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari