Spas u dirigovanom bankrotu

Osim da se izborima, što je legitimno, ostvari mnogo veća većina. Spremna da glasa za sve što „svevideći“ smisli i podnese parlamentu. I da se putem izbora, a ne rekonstrukcijom i unutrašnjim dijalozima, oslobodi „nepoželjnih“ u sopstvenim redovima. Kao i da pomeša karte. Pa državni ekonomisti u građevinu, državnu upravu i narodnu odbranu, a „bolonjci“ u narodnu miliciju. Kad je trener dobar, nije bitno ko su igrači, i pogotovo koje struke.

Mada gole i neumoljive cifre preteće opominju. Javni dug na kraju 2008. bio 8,8 milijardi evra, pa do kraja 2011. porastao na 14,5 milijardi evra, a na kraju 2013. stigao do 21 milijarde. Lako izračunati – za tri i po „Mirkove“ godine porastao 4,7, a za „Ivičinu“ godinu i po 6,5 milijardi. SEKA (svetska ekonomska kriza) bila u oba ciklusa. Direktne strane investicije od 2008. do 2011. bile ukupno 5,88 milijardi evra ili 1,47 milijardi evra prosečno godišnje, a od 2012. do 2013. simboličnih 0,87 milijardi, ili još simboličnijih (prema potrebama) 0,44 milijarde evra prosečno godišnje. Pošto (našu) istoriju pišu pobednici, Mirko je „loš„, a Ivica „dobar“ momak.

Nema alibija, ali ipak postoji spasonosni scenario za novog premijera. Da nešto uradi, a da se većina ne naljuti. Jeste li čuli za UPPR (unapred pripremljen program reorganizacije). Zovu ga i „dirigovani stečaj“. Pošto nije pravi stečaj. Firma regularno radi, nema formalnog stečaja, ali se na osnovu usvojenog UPPR-a odlože sve dospele obaveze po raznim kategorijama poverioca (država, banke i Fond za razvoj, dobavljači) na rok od pet do 10 i više godina, uz poček (grace period) od 2-3 godine. Ako većina poverilaca prihvati, moraju i ostali. Sud sve aminuje. I tako firma, privremeno „očišćena“, kreće u „novi život“. Ako se nečemu naučila na prethodnim greškama, možda će i uspeti. Bez UPPR-a sigurno ne bi. Kad blokira jedan poverilac, krene stampedo. Pravi stečaj je neminovan. Naši „veliki“ igrači (još veći dužnici), kao i večni „velikani u restrukturiranju“ krenuli masovno u UPPR-ove. Šta će iz svega proizaći, vreme će pokazati.

Dakle, što ne bi i država poput svojih „velikih igrača“. Ništa odmah radikalno ne počinjati. Da je bilo lako reformisati i „smanjiti“ penzioni fond, državnu administraciju, javna preduzeća i „preduzeća u restrukturiranju“, ne bi prošle ovolike godine i ovolike vlade. Svaki radikalizam (čitaj – realne i suštinske reforme) radikalno odnose glasove. Da je to hteo i smeo, PPV bi već počeo i uradio u pretekle dve godine. Što bi sad radio kad je skupio ovoliko glasova. Nije ih skupljao da ih rasipa. Priča o „teškim i bolnim reformama“ je metafora. Sve su tako pričali i zaklinjali se.

UPPR, odnosno „dirigovani bankrot“ jeste definitivni spas. Koraci su sledeći. O reformama i dalje samo pričati i najavljivati, a ništa dramatično ne počinjati (uostalom, kao ni do sada). Zatim se zadužiti za još dve milijarde i doći do „predstečajnog“ javnog duga od 75 posto BDP-a (bruto domaćeg proizvoda). Onda proglasiti moratorijum na dugove i primorati strane poverioce na reprogram dugova i grejs period od tri do pet godina. (Prihvatiće, prihvatiće – em su nas bombardovali, em uzeli Kosovo). Tek kad tako zvanično proglasimo „dirigovani bankrot“, treba stvarno krenuti sa „bolnim i teškim reformama“. Neće smeti niko da pisne. Kamoli da štrajkuje i protestuje. Kad si u „vanrednom stanju“, samo se radi. Ostali ćute. Diskutabilno je da li su i izbori potrebni. Da se uzalud rasipaju energija i pare. Uostalom, ovi izbori su organizovani sasvim nepotrebno dve godine ranije. Tako da bi sledeći redovno trebalo da se održe tek za šest godina.

Autor je ekonomski analitičar