Specijalistički pregledi

Naravno, u našem fokusu je ekonomija. Koja je u „vanrednom stanju”, koga smo u ovoj našoj rubrici zvanično uveli krajem 2012. godine. Dakle, prvo sledi dijagnoza. Evo kratkog inventara makroekonomskih parametara. Poredimo pretkriznu 2008. i ove dve zadnje godine. Zaposlenih – dva miliona (2008), 1,73 (2012.) i 1,72 miliona (2013.). Nezaposlenih – 728, 761 i 763 hiljade. Prosečna mesečna neto zarada – 402, 364 i 383 EUR. Prosečna mesečna penzija – 217, 197 i 207 EUR. BDP (Bruto domaći proizvod) – 32,7, 29,6 i 30,1 milijardi EUR. BDP per capita (po glavi stanovnika) – 4.446, 4.112 i 4.190 EUR.

Izvoz – 7,4, 8,8 i 10,1 milijardu EUR. Uvoz – 16,3, 14,8 i 14,1 milijardi EUR. Spoljnotrgovinski deficit – 8,8, 5,9 i 4,0 milijardi EUR. Javni dug – 8,8, 17,7 i 20,1 milijardi EUR. Budžetski deficit – 50,8, 192,0 i 173,7 milijardi dinara. Strane direktne investicije – 1,8 milijardi, 232 miliona i 607 miliona EUR.

Opšti zaključak je jasan – stanje je vanredno i alarmantno. Kontinuitet prethodnih brojeva neminovno privredu, građane i državu vodi u ekstremno siromaštvo. Već je sada blokirano stotinu hiljada firmi, na čelu sa „velikim sistemima”, jedna po jedna banka ide u stečaj. I to domaće, jer nemaju centrale u razvijenim zemljama. Isto je i velikim firmama – opstaju one koje imaju poslove u inostranstvu ili veliki izvoz. Ostali „pucaju”.

Posle dijagnoze sledi strategija i plan(ovi). Kao što kaže japanska poslovica – ako nemaš cilj, svi su putevi isti. Prosto i jasno reći gde su naše šanse i kako ih realizovati. Svi znamo šta treba, niko (od onih koji odlučuju) „kako”. Zato je nama poljoprivreda i dalje „najveća šansa”, energetika je takođe veliki resurs, kao i rudarstvo. Nažalost, naša šansa je ono što je pod zemljom i na zemlji. Ali kako od šanse napraviti pare, može reći samo konkretna strategija i plan sa svim elementima – šta se radi, koliko košta, kakvi su rokovi i ko odgovara.

Podrazumeva se da planovi i strategije moraju biti jedinstveni (državni, a ne partijski), usaglašeni i sinhronizovani (kad nekome date više, neko mora dobiti manje). Planove prate i numerički makroekonomski pokazatelji, koji se preventivno prate i kontrolišu. Conditio sine qua non svakog ozbiljnog ekonomskog modela je eliminacija partokratije i partijskih kadrova, što je istovremeno i glavni uzrok što mi i dalje pričamo o šansama a drugi, slični nama (Češka, Slovačka, Poljska) svoje šanse koriste.

Najzad slede mere. Ono famozno „kako”. Kako stići do ostvarenja planova i željenih cifara. Svaki prioritet privrednog razvoja mora imati svoje „kako”. Ovom prilikom pominjemo samo dve strateške mere. Prva je, da poput drugih sličnih ekonomija privučemo velike strane investiture – fondove i multinacionalne kompanije. Posle Fijata da dođu i drugi. Na primer u Bor i Smederevo, za početak. A mi da ih dočekamo savremenim zakonima (da ne kažemo – radulovićevskim), normalnim kamatama (a ne sadašnjim „suludim”) i političkom voljom za reforme i promene.

Drugo je da, još jednom analizirajući sopstvene potencijale, „overimo” naše razvojne šanse i prioritete. Formira se rang lista, po kojoj se dele državne pare. Jer ako bude mnogo prioriteta i ako svi budu imali svoje, nećemo imati nijedan. Ono malo para će se razdeliti radi „mira u kući” i opet iz početka.

Dakle, ako je poljoprivreda broj jedan, onda glavne pare i krediti moraju ići tamo. Prve tri milijarde u sisteme za navodnjavanje i nove zasade. Da za koju godinu, umesto 2-3 milijarde izvoza, imamo 10 o kojima govorimo već dve decenije. Pod dva energetika i obnovljivi izvori energije. Pod tri rudarstvo. I tačka. Mnogi će se buniti i protestovati, ali pare ne smeju dobiti. Jer sve ostalo radi čisto tržište. Pa kom opanci, kom obojci. Jer ako se nastave sadašnje „cifre”, uskoro opanaka neće ni biti. O merama u sledećim nastavcima “predizbornog servisa”.