Što bolje plaćaju, više steži (2)

A sada, uglavnom nikada nema. (By the way, već sam nekada ranije parafrazirao jednog prijatelja privrednika, koji tvrdi da ako „ekonomski“ ministri nisu radili sa konkretnim „ljudima i datumima“, privredi se dobro ne piše). Evo sada je ukinut PDV na fakture građevinaca, izvođača radova. Verovatno da bi se stimulisala gradnja. Sve kao kod izvoza. Gde nema PDV-a, pa svi izvoznici posledično imaju povraćaj PDV-a. Koji čekaju 15 ili 45 dana. Zavisno da li su „pretežni“ (više od 50 posto prihoda) ili „obični“ izvoznici. Dakle, građevincima ukinut PDV, pa pošto isti plaćaju na svoje repromaterijale, uvek imaju povraćaj. Koji čekaju minimalno 60 dana, kada ulazni PDV plate poslednjeg dana u tekućem mesecu(15 u narednom predaju PDV obračun, pa onda teče rok od 45 dana za povraćaj), ili maksimalno 90 dana, kada ulazni PDV plate prvog dana u tekućem mesecu.

Posledično, za sve nabavke tokom posmatranog meseca, rok za povraćaj PDV-a je od 60 do 90 dana. Za građevince bi zato bilo bolje da obračunavaju(fakturišu) PDV investitorima. Imali bi ulazni i izlazni PDV, pa bi kad dođe „strašni datum“( 15. u mesecu za prethodni mesec), umesto povraćaja, imali bi da plate samo PDV na ostvarenu razliku u ceni(a ona je, avaj, sve manja i manja, kako se rapidno smanjuje broj visokih kranova). Tako su ustvari građevinci(izvođači) preuzeli „čekanje“ povraćaja od investitora. Jer kad bi oni fakturisali PDV, onda bi teret čekanja povraćaja istog, bio na investitorima. Sad oni koji po „prirodi posla“ imaju para(čim grade) prave bez PDV-a, a oni koji nemaju i „grizu“ se sa kolegama za sve manju razliku u ceni, preuzimaju teret čekanja na sebe. Sve da bi se stimulisala gradnja. Osnovni problem, ipak su tromesečni PDV-ejci, male zanatlije i preduzetnici, koji PDV obračunavaju i plaćaju tromesečno. Kod njih se svi oni rokovi za čekanje povraćaja uvećavaju za 60 dana. Minimalno „čekanje“ 60, maksimalno 150. Pa radi ako možeš. Pošto teško da možeš, moli dobavljača da uzmeš materijal odmah a da ga fakturiše kasnije. Ako neće, pošto onda on gubi, uzimaj kredit ili beži u „crnu zonu“.

Sve u svemu, našoj maloj privredi je nužna velika pomoć. Jer , evo šta statistika privrede u vanrednom stanju kaže. U poslednjoj poslovnoj godini privreda je iskazala dobit od 416,8 milijardi a gubitke od 518,6 milijardi dinara, što daje konsolidovani gubitak od 131,8 milijardi dinara, odnosno. Odnosno 1,1 milijardu evra, što čini 4 posto BDP-a. Pri tom je gubitak u 2014. godini, bila veća za 14,7 posto, dok je „plus“ u istom periodu smanjen za 6,8 odsto. Pozitivno smanjeno, negativno povećano. Ima li boljeg dokaza za našu dijagnozu „vanrednog stanja“ u privredi Srbije (izvinjavamo se čitaocima što dijagnozu ne dajemo na latinskom – kad saznamo kako se kaže dopunićemo recept). Pogodite, kakvi će rezultati privrede biti u ovoj prvoj godini „blagostanja“. Verujte svojoj kolumni. Pozitivno(dobit) će i dalje padati, negativno(gubici) rasti.

Zato je za vanredno stanje, neophodna vanredna pomoć. Poreska uprava je na samom vrhu liste „asistenata“. Da „trenira strogoću“ samo na nadobudnim i poreskim prekršiocima „sa predumišljajem“, a da za sve ostale ima razumevanje i strpljenje. Da bude „pružena ruka, umesto „harač servis“. Lako je kazniti, blokirati, zapečatiti, ne prihvatiti nenamerne greške i propuste. Teško je razumeti, jer je to uslovljeno državnom politikom sa „vrha“. Da nema reformi i napretka bez proizvodnje i privrede. Svi nade i obećanja su lažni i nedostižni, ako privreda vrlo brzo ne izađe iz vanrednog stanja.

Kao naravoučenije, pominjemo stari Vibov aforizam. „Stara Jugoslavija je bila na ivici ponora. Onda su došli komunisti i napravili krupan korak napred“. Njegova savremena verzija glasi. „Srbija je 2012.godine bila na ivici ponora. Onda smo došli mi naprednjaci i učinili krupan korak napred“.

*Autor je ekonomski analitičar