Sto strana za prvih 100 dana (2)

Ovo odlaganje najviše koristi našoj kolumni. Da nastavimo sa predlozima za „program od sto strana za prvih sto dana“ (petih ili šestih „prvih sto dana“ u proteklih 1.500 dana izvršne vlasti). Naravno, ne menjamo polazne pretpostavke. Iako na „prvi pogled“ premijer više voli Ruse i Kineze, prvi cilj ostaje ulazak u EU. Vlast ili „prve i stare“ ljubavi, pitanje je sad. Znamo odgovor.

Nama ovo odlaganje odgovara. Ostaje više vremena da se u „program od sto strana“ uključe naši predlozi za spasavanje privrede u „vanrednom stanju“ (privreda je zaista u vanrednom stanju, ali smo navodnike stavili jer ga je naša rubrika uvela, a zvanična vlast to ne priznaje). Dakle, u prethodnom nastavku smo za privredu koja se davi u nelikvidnosti i unutrašnjim dugovima predložili sledeće mere: smanjivanje zbirne stope poreza i doprinosa za najmanje 10 posto, ili 3.000 dinara na 30.000 sadašnjih ukupnih poreza i doprinosa na prosečnu neto zaradu od oko 45.000; seriju obaveznih multilateralnih kompenzacija; dalje smanjenje kamata (stoti put podsećajući da su kamate u EU pale na nulu) i ublažavanjem uslova za dobijanje kredita, uključujući „kolateral“ (garancije) od strane države i lokalnih samouprava za firme koje imaju šanse a nemaju obezbeđenje; reforma Poreske uprave u tolerantnu i pravednu instituciju (umesto da svi budu zaista isti pred zakonom i porezom, polako ulazimo u vreme gde se ne procesuiraju i kažnjavaju oni koji rade i mogu sve, nego oni na koje se uperi „veliki prst“).

Od današnjih mera za „spas“ proizvodnje, privrede i države, pominjemo: povećanje ciljne stope inflacije kao ekonomskog multiplikatora privrede i opšte tražnje (isticanje niske stope inflacije, kao ekonomskog uspeha je jedna strana medalje, druga je dalje opadanje tražnje i privrednih aktivnosti); najmanje duplo veći rast deviznog kursa u odnosu na stopu inflacije kao najvećeg multiplikatora izvoza i destimulatora prekomernog uvoza (predložili bi mi jednokratnu deprecijaciju na „ciljni“ nivo naše kolumne od 180 dinara za 1 evro, ali znamo da vlastima, zarad „politike“ to ne pada na pamet); javna, transparentna i unapred poznata politika subvencija novog zapošljavanja u kojoj, saobrazno stepenu razvijenosti moraju učestvovati i lokalne samouprave i gde su iznosi subvencija isti nezavisno ko je „doveo“ investitora (premijer, ministar, gradonačelnik, poslovni partner, ili se sam „pojavio“) i gde nema razlike između stranih i domaćih investitora (ako treba da ima, onda u prednosti treba da budu domaći); konačni završetak „restrukturiranja“ preostalih firmi i racionalizacija javnih preduzeća (privatizacija, čemu je bliža naša rubrika, ili unutrašnja konsolidacija i profesionalni menadžment, u šta mnogo ne verujemo); investicioni preokret bez koga nema visokih stopa rasta (da makar jednom stignemo od 1989. godine), koji se meri sa najmanje 2,5 milijardi evra na godišnjem nivou (što bi moglo ako se investira u infrastrukturu i poljoprivredu da rezultira sa tako neophodnom stopom rasta od najmanje 4 posto u nekoliko uzastopnih godina); u prethodnu meru ubrajamo i koncesije u strateške infrastrukturne projekte (šta vredi što je donet zakon kad niko neće), u auto-puteve, sisteme navodnjavanja, obnovljive izvore energije i slično.

Naravno, na kraju ostaju naše tri „omiljene“ političke mere. Stvarna, umesto verbalne i virtuelne decentralizacije, gde svaki region ima svoje izvorne prihode, funkcije i nadležnosti. Ukidanje partokratije kao jednog od „tri glavna tega“ koja su se okačila o našu državu i ekonomiju (druga dva su nerealan kurs dinara i nekontrolisana javna potrošnja) i principa „važno je čiji si, a ne ko si i šta znaš“. Treća mera je, sigurno ste pogodili, donošenje zakona o poreklu imovine partijskih i državnih funkcionera (koju je premijer više puta uzaludno „obećavao“) sa onim našim „čuvenim“ limitom. Ko od političara, u pokretnim i nepokretnim stvarima, ima više od 168.000 evra, odmah je „kandidat“. Pod uslovom da je svih 240 meseci (20 godina) bio na vlasti, ili u Parlamentu, uštedeo po 700 evra mesečno. Ako je bio manje, i limit je manji. Sve preko limita mora da dokaže. Ko ima više a ne dokaže otkuda mu, zloupotrebio je službeni položaj i učestvovao u korupciji (koja sve više raste, a sve manje ima konkretnih imena). Da više ne stradaju nevini i nedužni, dok „lisice kolo vode“.

Predloge smo dali, sad čekamo premijera.