Sto strana za prvih sto dana

Periode, programe i lidere. Najviše u odnosu na „žute“, ali i na sopstvene prethodne etape od „prvih sto dana“. U svakih novih „prvih sto dana“, nova obećanja. Tako smo, pošto je prošlo već 1500 „premijerovih“ dana, nekoliko puta imali nove programe za prvih sto dana. Da je samo mali deo „fantastičnih“ obećanja ispunjen, novi program nam ne bi ni trebao. Već bi odavno rešili sve svoje (ekonomske) probleme.

Pošto nismo, sada isti premijer u svom trećem mandatu(formalno drugom, suštinski trećem), svojeručno(povratak olovci) opet piše program od sto strana za prvih sto dana. Šta da očekujemo, osim kritike „bivših“(žutih i svojih). Ništa. Isti premijer, isti ministri, ista retorika, isti program. Nova će biti samo nova obećanja. Čiju su veštinu položili svi naši „uspešni“ političari. Na državnim i privatnim fakultetima, ili partijskim kursevima. Sa pravim ili kupljenim diplomama. Od brzih pruga, švedskih sela i Europolisa, do Beograda H2O i kanala do Soluna. Svi koji su koliko-toliko sačuvali „svoju glavu“, prema obećanjima primenjuju onu čuvenu Rokfelerovu sentencu: Možete neko vreme varati sve ljude, možete sve vreme varati neke ljude, ali ne možete sve vreme varati sve ljude.

Zato naša „obrnuta ekonomija“, kao nepriznata i samozvana vladina agencija za borbu protiv same sebe, blagovremeno (dok još traje pisanje programa), priskače u pomoć svom „mentoru“ za konkretnim predlozima. Prvo prihvatiti i javno obelodaniti, kao što je to uradila naša rubrika još krajem Leta Dvanaestog, da je naša privreda u vanrednom stanju. Kome odgovaraju „vanredne mere“. Prva je smanjenje poreza i doprinosa na zarade (preko 65 na neto zarade), koje je još odmah posle Petog oktobra „obećao“tadašnji ministar Dinkić, i istovremeno pooštravanje sankcija protiv „rada na crno“, uključujući i zatvorske kazne i zabranu delatnosti. To je najbolja mera za pomoć privredi i stimulisanje zapošljavanja. Smanji stope, povećaj osnovicu. Masa poreza i doprinosa ista, privredi lakše, broj zaposlenih veći. Sa tim se svi slažu, ali niko ne „povlači nogu“. Vreme je. Dogorelo do nokata.

Druga grupa mera treba da konkretno kaže kako pomoći privredi koja grca u neverovatnoj nelikvidnosti. Pri čemu se, kako smo više puta prognozirali, zakon o maksimiranju roka plaćanja(javni sektor 45 a privatni 60 dana) pokazao kao potpuni promašaj. Većina dostupnih podataka govori da je prosečni rok plaćanja još i povećan (sa 129 pre zakona, na blizu 140 dana trenutno), dok u Evropskoj uniji iznosi 35, u Makedoniji 68, Crnoj Gori 76 i (utešno) u Bosni i Hercegovini 137 dana. Što je prirodno i logično. Ne izbegavaju firme blagovremeno plaćanje zato što neće da plate, već zato što ne mogu. Gotov novac štede za „datume“. Petnaestog za PDV i 25 – tog za poreze i doprinose na zarade(najčešće za minimalce, dok ostatak plate „pamte“ ili daju u kešu). Dakle, protiv nelikvidnosti se, umesto „falš“ zakona, treba boriti sledećim merama: već narečenim smanjenjem poreza i doprinosa na zarade; daljim smanjenjem kamata (stoti put podsećamo da su kamate u EU pale na nulu, ili „ispod nule) i ublažavanjem uslova za dobijanje kredita, uključujući „kolateral“ (garancije ili druge oblike solidarne odgovornosti) od strane države i lokalnih samouprava za MSP koja imaju šansi a nemaju adekvatno obezbeđenje; iskorenjivanje poreskog „radikalizma“ (zbog koga Poresku Upravu mnogi zovu Harač servis); pokretanje multilateralnih kompenzacija preko nekog državnog organa ili agencije ili objavljivanjem javnog poziva od strane države za prikupljanje ponuda za model multilateralne kompenzacije, ako država nema znanja i ljudstva da to sama realizuje.

Kad smo kod ove zadnje mere, u aprilu ove godine Republika Srpska je objavila drugu obaveznu multilateralnu kompenzaciju. Pa neka premijer „uzme mustru“ od predsednika. Ili se raspita kod Makedonaca o njihovim iskustvima (od njih sigurno možemo dosta naučiti, obzirom da im je prosečni rok plaćanja duplo manji nego kod nas). Baš je čudno što se posle Božinih (Đelić – primedba D.V.) početnih multilateralnih kompenzacija, stalo sa ovim oblikom uređenja unutrašnjih dugova koji su dostigli enormne cifre i gde“ svako svakom duguje“. Na čelu sa državom, javnim preduzećima i firmama u restrukturiranju kao najveći dužnicima i emiterima „začaranog kruga“.

Sa „obaveznim“ merama za premijerov „program od sto strana“ nastavljamo u sledećem nastavku. Taman da ih premijer uvrsti u program.