Strogo čuvana tajna

Tada smo ustanovili da je jedino zlatno doba Železare bilo u vreme Ju es stila. Sve dok Ameri, zbog krize cena crne metalurgije, nisu ceo biznis prodali za „jedan dolar“. I pre i posle toga su se pravile čelične trake, ali najčešće i gubici. Zato je početkom jula 2012. godine obustavljena proizvodnja iako je Železara imala 120 miliona evra obrtnog kapitala, ali ne u novcu za nabavku sirovina, nego u poluproizvodima, finalnim proizvodima i potraživanjima od kupaca. Uzalud je menadžment fabrike ubeđivao vladu premijera Dačića i PPV-a Vučića, da je najgore kad fabrika ne radi jer troši 10 miliona dolara mesečno a ništa ne zarađuje, pa će za nekoliko meseci rasprodati sve zalihe i ostati bez ičega (visoka peć pokrenuta je tek posle devet meseci, u maju 2013. godine). Zbog duge pauze i gubitka velikog dela tržišta prodaje i nabavke, Železara je opet pravila 10 miliona dolara mesečnog gubitka. Na prvi pogled, bolje da ne radi, jer su gubici isti. Ali, kad se suptilnije sagleda situacija, ipak je mnogo bolje da radi, jer se angažuju mnogobrojni poslovni partneri. Tako je Železara nekako preživljavala, dok je istovremeno tri puta neuspešno pokušavana prodaja.

Kad je izgledalo da je Esmark najzad pravi kupac, iznenada je „puklo“. Nesuđeni kupci su od „odlične prilike“ iznenada postali „kompanija non grata“. Kada je AV 27. februara 2014.godine, formirao novu vladu, odmah je za stanje u Železari optužio „bivše“. Naravno, on je mislio na „žute“, iako su jedini pravi „bivši“ bila njegova (Dačićeva) vlada, koja je trajala godinu i devet meseci, od čega je devet meseci Visoka peć bila ugašena. Zatekli su Železaru sa 120 miliona evra obrtnog kapitala (u raznim oblicima) iz koga su u periodu od devet meseci od prestanka proizvodnje (jul 2012) izmirene sve obaveze prema dobavljačima, kao i prema javnim preduzećima i zaposlenima. Ostale su neizmirene obaveze prema Fondu za razvoj i Trezoru koje su 2016, u postupku prodaje imovine Železare Hestilu, otpisane. Dakle, vlada iz aprila 2014, kao ni ona iz jula 2012. godine, nije zatekla Železaru u nimalo lošijem stanju nego što ju je predala Hestilu. Čak obrnuto.

Posle „proterivanja“ Esmarka, na velika vrata je najavljem profesionalni menadžment. Raspisan je tender, a posao je dobio nesuđeni ortak Esmarka, koji je navodno bio najviše zaslužan što su Amerikanci oterani. Premijer je slavodobitno obećao da nema više gubitaka, državnih subvencija, kredita Fonda za razvoj. Biće za sve, a ostaće nešto i državi. Šta se radilo u ovom periodu, „svi sve znaju i niko ništa ne zna“. Jednogodišnja etapa „profesionalnog menadžmenta“, ostade „strogo čuvana tajna“. Iako su premijer i drugi velikodostojnici, posle raskida ugovora, pretili istragama i tužbama. Državi ostali veliki dugovi i gubici, koji su se, verovatno, pretvorili u profite „profesionaca“. Dokazali da znaju posao. Firma kojoj je dodeljeno profesionalno upravljanje kupovala je sirovine od svojih firmi (čitaj od same sebe), i prodavala gotove svojim firmama, odnosno samoj sebi. Uzima, dakle, i na „ulazu“ i na „izlazu“. Dobro upućeni tvrde da je to verovatno najgore poslovanje u istoriji Železare, u kome su proizvodni kapaciteti ruinirani više nego za vreme nekadašnjih sankcija i ostvareni najveći gubici. Daleko veći od gubitaka koji su nastajali od februara 2012. do marta 2015.godine, kada je Železaru vodio srpski menadžment, formiran i obučen u „zlatnom dobu“ Ju es stila.

Zašto se onda sve brzo zaboravilo, iako su „stradali“ budžet i građani Srbije. Kako i zašto se nije analiziralo, imajući u vidu gubitke ostvarene od marta 2015. do jula 2016, šta je u poslovanju „profesionalnog menadžmenta“ bilo profesionalno, a šta višestruki sukob interesa. Najviše brine što se premijer (predsednik) nije nikako oglasio. Ako se već „ničega i nikoga ne boji“, što ne naredi da se napravi analiza i odmah zakaže vanrednu konferenciju za novinare. Još to može, nije zastarelo. Jer, ako to ne uradi u dogledno vreme, ispašće da se, ipak, nekoga boji, ili, ne daj Bože, nekoga štiti. Na kraju balade su stigli Kinezi. Preuzeli „umivenu“ firmu, a svi dugovi „profesionalnog menažmenta“ ostali su državi. Da li oni sada prave gubitke ili profit – za državu nije toliko bitno. Ako kompanija radi, plaća radnike i dobavljače, najavljuje nove investicije, i ne najavljuje odlazak. Ako i pravi gubitke, to pokriva svojim parama.

Autor je ekonomski analitičar