Sve firme su fantomske

Još od parade ponosa postali su glavni akteri naše scene i naslovnih strana. Prvo su našeg „brata“ prebili naši žandarmi (da nisu znali koga biju, nije poverovao ni mali Perica). Zatim je brat iz susedstva dirigivao dronom kojim je na stadion JNA stigla zastava velike Albanije. Pa je opet naš brat „poveo“.

U Parlamentu je rečeno da brat ima firmu koja duguje tamo neke milijarde državi i Harač servisu (pozajmljeno od S. Basare u vremenu kad smo svi lamentirali kad je imenovani servis ojadio Danas za pet miliona, i to zbog „ničega“). Premijer je sa indignacijom sve to porekao. Čak se opkladio sa „kolegom“ (ekspremijerom) u radno mesto (premijera i poslanika). Ko ne bude govorio istinu, podnosi ostavku. Naravno, kako „obrnutoj ekonomiji“ i dolikuje, oba su bila u pravu. Brat jeste upisan u APR-u (Agenciji za privredne registre) još pre nekoliko godina, i još je uvek. Ali to nije bio, i nije, on, već samo njegova lična karta. Koju su falsifikovali lopovi, napravili „fantomsku“ firmu za pranje para i poreza. Što se nije ispisao sa APR-a tolike godine, niko ne govori. Niti pita. Ionako smo već dovoljno brata „izmučili“.

Uglavnom, oba kladioničara ostaju na svojim radnim mestima. Poslanik je govorio istinu jer je u APR-u pronašao brata, a premijer je takođe govorio istinu, jer to nije brat, već njegova ukradena lična karta.

Međutim, ova, nečija ili ničija „fantomska“ firma nije uopšte naša tema. Pošto su sve naše firme fantomske. Fantomska su vremena. Da počnemo sa licitiranjem. Procenjuje se da skoro pola firmi radi na crno. Malo ili malo više. Često i skroz. Čak i moćne i velike kompanije. To su oni iz grupacije „gazda milioner, firma prosjak“. Zatim dolazi jedna trećina firmi koje uopšte ne rade. Ne pokreću tekući. Ili samo sporadično. To je grupacija „bezopasnih fantoma“. Postoje, ali kao da ne postoje.

Onda dolazi velika grupacija „blokiranih“. Svaki treći od aktivnih. Neki uopšte ne rade. Predali se i čekaju stečaj. Drugi osnovali nove firme. Treći rade asignacijama, cesijama i kompenzacijama. To je ono kad se zaobilazi „rođeni“ račun. Zatim je tu sve veća grupa firmi u stečaju i „dirigovanom“ stečaju (UPPR – unapred pripremljeni plan reorganizacije). Pogotovo je popularan UPPR. Setite se da je naša kolumna ovaj model predlagala državi. Ubedite poverioce da je bolje da dobiju nešto nego ništa. A to „nešto“ će dobiti ako svoja potraživanja odlože od sedam do petnaest godina, uz poček od dve godine (valjalo bi da malo i otpišu, naravno).

Ne smemo zaboraviti ni one 502 firme u restukturiranju za koje se navodno javilo 1.700 ponuđača. Uostalom, kao i mnogo puta do sada. Što se više „javljaju“, sve je manje šansi da neko ozbiljan stvarno dođe i prekine ovu agoniju višegodišnjeg subvencionisanja ove grupe „fantomaca“. Odoše milijarde, kupci ne dođoše. U ovu grupu mogli bi ubrojati i razne „mutante“. Koji ni sami ne znaju šta su. Društveni, državni, javni, mešoviti, ničiji. Dalje, gde da ubrojimo naša mnogobrojna republička i lokalna javna preduzeća, kao jedine preživele dinosauruse u Evropi (koji mnogo jedu a malo daju). Kojima upravljaju partijski fantomski „stručnjaci“. Dok se „državni vrh“ zaklinje u zatiranje partokratije i profesionalizaciju upravljanja i rukovođenja.

Kad se sve sabere i oduzme, eto našeg naslova. Sve firme su fantomske. One „normalne“ sve više postaju izuzetak. Treba li boljih dokaza od vidljive činjenice da nam je privreda u vanrednom stanju (naša rubrika ga je zvanično proglasila krajem Leta Dvanaestog, mnogi poznavaoci su se saglasili, dok se ministri privrede i finansija još zvanično ne izjašnjavaju) i da smo na svetskoj listi uslova i ambijenta za poslovanje na 91 mestu. Iza svih Evropljana. Čak i komšija. Što za „drugo oko“ više nije ni čudno. Bilo je, pa smo se navikli. Ali što se makar Albancima ne revanširasmo za „dron“.

Dakle, šta god da je istina oko „bratove“ firme, nije bitno. Toliko je „fantomaca“ svuda oko nas da jedan više ili manje zaista ništa ne znači.