Sve nas gleda Justicija

Pa sam neko vreme bio „dvojna“ ličnost – grado(selo)načelnik i poslanik. Zatim sam morao da se „odlučim“. Jedno ili drugo. (Naravno, neki drugi su ostali „dvojni“). Jasno, opet sam promašio. Umesto udobne poslaničke, seo sam u „vruću“ opštinsku stolicu.

I napravio mnogo. Preobrazio mali gradić. Skoro sve što su poslednje dve decenije obećavale političke garniture, mi smo završili ili započeli. Budžet za infrastrukturu smo povećali dva, tri puta. Reprezentacija nula, dnevnice nula. Priznajem, imali smo i sreće. Prodato je i obnovljeno ono što godinama nije moglo, izgrađeno toliko objekata i asfaltirano puteva kao da je u pitanju veliki grad. Mnogi su i preuveličavali učinke – vi ste za Ginisa. Dok su mene grdili što ćutim – zar ne vidiš da je važniji marketing od konkretnih dela. Nema veze, sve će to vreme pozlatiti.

Tri meseca pre isteka leta dvanaestog i nekoliko meseci pre isteka mandata, me „prekomponovali“. Tu sam ogoljeno video dokle se srozao moral u ovim smutni vremenima. Oni koji su hvalili do neba i „bili ponosni što su deo tima“, prešavši na drugu stranu, odjednom „progledali“. Predsednik je bio apsolutista, nismo znali šta se radi, zadužio je opštinu. Iako je predsednik svakog meseca donosio termin planove gde je pisalo šta se radi, ko radi i ko je odgovoran.

Dobro, takva je politika. Novi najčešće „žive“ na „greškama“ prethodnih. Onda počeše da zovu u policiju i pišu nekakve krivične prijave. Ne zna se ko potpisuje, zna se ko stoji iza ovih laži i besmislica. Na tim tužnim susretima sa policijom, tužiocima i sudijama ja protestujem – neko se meni mora izviniti za ovo. A oni meni – nemate pravo da tako govorite. Nemam pravo ja koji govorim istinu, imaju pravo oni koji lažu, podmeću i svete se (politički). Kuda ideš, Srbijo, među šljivama!

Na kraju, po pozivu, došli i državni revizori. Podigli više prekršajnih prijava. Za neke proceduralne greške. U novinama pročitam da ima i krivična prijava. Mene niko nije zvao da bilo šta pita. Dok su radili. Niti sam sastavljao i potpisivao završni račun. Ipak sam opet nešto zgrešio. Mada svi dobro znaju da nisam. Uključujući i „sadašnje“.

Ovo tebi pričam. Nemoj slučajno da objavljuješ, znam da si čovek od pera. Ne volim da o sebi pričam javno. Ugled i profesionalnu karijeru sam stekao na osnovu rezultata rada. Sad došlo vreme da zbog rada i uspeha obijam policije i sudove. Sve kao u tvojoj „obrnutoj ekonomiji“. Sramota me šta doživljavam. Neka, valjda će se sudije, tužioci i policije izvući iz zagrljaja „gole politike“.

Ja ću ipak da napišem. Pa neka se prijatelj naljuti. Pogotovo što on nije jedini. Revanšizam i ostrašćenost nas prate godinama. Sadašnjima je glavni argument „pljuvanje“ prethodnih. Država i građani stradaju. Poput PPV-a Vučića, koji svečano izjavi „pred narod izlazim čistih ruku“, moj prijatelj samo može biti još „čistiji“. Nikome ništa nije dao, od nikoga ništa nije uzeo, mnogo je siromašniji nego kad je ušao u politiku.

Zato za mog prijatelja i sve slične postoji samo jedna „sistemska“ odbrana. Donošenje zakona o ispitivanju porekla imovine i odgovornosti i lustraciji državnih funkcionera čija je vrednost imovine veća nego što su mogli imati od svojih plata. To konkretno znači da je maksimalni „target“ 168 hiljada EUR (20 godina višestranačja, tj. 240 meseci puta 700 EUR mesečne ušteđevine). Ko ima više (pogotovo – mnogo više) od „svog“ ličnog targeta da vrati, odgovara i lustrira.

Izbori su, valjda će neka stranka ili koalicija u svoja obećanja uvesti i prethodno da bi zaštitila mog prijatelja i druge nedužne ljude i vratila moral u politiku. Samo da ne bude po onoj – vrana vrani oči ne vadi.