Svetske, a naše (banke)

Pa koliko štedimo. Krajem septembra štednja u devizama iznosila je 9,3 milijarde evra, štednja u dinarima 49,3 milijarde dinara. Što je na prvi pogled još jedan očigledan paradoks u prepunoj agendi naše „obrnute ekonomije“. Štedi se znatno više gde su lošiji uslovi, a neuporodivo manje gde su bolji. I to već sedam godina unazad. Uzalud Narodna banka neprekidno apeluje. Štedite u dinarima, mnogo je isplativije. Pošto dinarska štednja, preračunata u evre, iznosi 440 miliona evra, što je oko 4,4 procenata u odnosu na deviznu štednju. Odgovor je jasan. Koga su zmije (inflatorne – primedba D.V.) ujedale, i guštera se plaši. Koliko same banke „veruju“ u dinare, najbolje svedoči ona čuvena „devizna klauzula“. Vi štedite u dinarama, a mi ćemo vaše dinare, ipak plasirati sa deviznom klauzulom. I nas zu „zmije ujedale“.

Da se u carstvu plata, dugova (kredita) i štednje uporedimo sa komšijama iz Centralne i Istočne Evrope. Na kraju 2016. zemlje CIE, su prema tri pokazatelja – prosečna plata, dug, štednja (po glavi stanovnika), imale sledeće podatke (u evrima): Češka (750 – plata, 4.918 – dug, 7.907 – štednja), Slovačka (680 – plata, 5.416 – dug 6.210 – štednja po glavi stanovnika), Slovenija (1.087 – plata, 4.450 – dug, 8.235 – štednja), Rumunija (483 – plata,1.253 – dug, 1.812 – štednja), Mađarska (638 – plata, 1.852 – dug, 2.546 – štednja), Bugarska (487 – plata, 1.328 – dug, 2.320 – štednja), Hrvatska (680 – plata, 3.735 – dug, 6.113 – štednja), BiH (433 – plata, 1.155 – dug, 1.489 – štednja), Crna Gora(509 – plata, 1.636 – dug, 2.465 – štednja), Makedonija (362 – plata, 1.083 – dug, 1.231 – štednja) i Srbija (371 – plata, 936 – dug, 1.283 – štednja). Skromni smo po svemu. Da nema Makedonije, u svemu bi bili najlošiji. Evropljani (članovi Evropske Unije) daleko su odmakli. Plate od 700 do 1.100 evra, dugovi od 4.000 do 5.000 evra, a štednja od 6.000 do 8.000 evra. Istovremeno, naša referentna kamatna stopa (RKS) koju određuje Narodna banka prema čijoj se visini i promenama upravljaju poslovne banke, odavno je „obrnuta“. Kad je teško, kad je došla SEKA (svetska ekonomska kriza), kad je EURIBOR (referentna kamatna stopa koja se utvrđuje na evropskom međubankarskom tržištu i koji određuje Evropska bankarska federacija), pao ispod nule, naša RKS je, umesto da takođe drastično padne, ostajala visoka. Uostalom, neka „sveznajuće“ cifre govore. EURIBOR je do 2008. godine iznosio i do pet odsto, sa dolaskom SEKE je strmoglavo padao: 2011. godine – oko dva odsto; od 2012. godine ispod jedan odsto, bila je i negativna, dok je danas – nula. Istovremeno se naša RKS kretala ovako: 2012. godine – 11,25 odsto; 2013 – 11,75, da bi krajem godine pala na 10 odsto; 2014. godine počela sa 10, završila sa osam odsto; 2015 godine počela sa osam, stigla do šest odsto. Pa je posle, kad je EURIBOR pao na nulu, povremeno smanjivana za po 0,25 odsto, da bi se danas zaustavila na 3,5 odsto. Bilo šest prema nula, danas je 3,5 odsto i prema nula. Ubedljivo vodimo. Evropskoj privredi nula, našoj 3,5. Plus bankarska kamata i raznorazne jednokratne naknade (koje su sada na sudu, jer izgleda da na njih banke nisu imale pravo).

Tek sada stižu problemi. Nelikvidna privreda, koja bez kredita „diše na škrge“, ne može da ih dobije. Kako kaže jedan paradoks naše obrnute ekonomije – kredite mogu da dobiju samo oni koji dokažu da im ne treba. Prosledite bilanse, kupce i dobavljače, izveštaj Kreditnog biroa, dopunska objašnjenja, spisak sredstava obezbeđenja, i onda čekate i molite se Bogu. Šta će svemoćni „risk“ presuditi. Koji je glavni bankarski „alibi“. Kad god ne može, ostaje uobičajeni izgovor: „ma pusti, ne daju oni iz riska“. Predlog naše „obrnute ekonomije“, da za značajne lokalne firme i projekte, po ugledu na neke zemlje Evropske unije, opštine i gradovi daju garancije za dobro izvršenje posla, nije prošao. Koliko je tačno lokalnih firmi „propalo“ za neku „šaku dolara“ ne znamo, ali ih je bilo i biće mnogo. Posebno je teško za početnike i „mlade firme“ (mlađe od dve pune godine, odnosno dva bilansa). Možeš imati „biznis bombu“ ili ideju, osim Fonda za razvoj (sa ograničenim sradstvima), odgovor je uvek isti. Prema našoj poslovnoj politici, nemate pravo. Zašto se u ovakvim slučajevima ne lansiraju garancije opština i gradova.

Epilog je očekivan. Privreda i građani u vanrednom stanju, banke u blagostanju. Uostalom, zato ih je ovoliko i došlo na naše tržište. I ostvarene milijarde evra profita. Neka su, samo neka ne seku granu na kojoj stoje. Privredu i građane. Uključujući o one sa „švajcarcima“. Za banke mali trošak, za građane „čitav život“. Na kraju, da završimo definicijom bankara koju je nekada davno sročio Mark Tvena: „To je tip koji ti pozajmi kišobran kad sija sunce i traži da mu ga vratiš kad počne da pada kiša“. Srećan Dan štednje!

Autor je ekonomski analitičar