Svi rade da Beograd grade

U malim opštinama i gradovima i opštinama ih godinama uopšte nema, u srednjim se pojavi po jedan-dva godišnje, u velikim po nekoliko, na Zlatiboru ih uvek ima. Veliki deficit kranova po Srbiji, nadoknadi Beograd. Vračar, Stari grad, Zvezdara puni, Novi Beograd malo manje, ostale gradske opštine, pogotovo prigradske zaostaju. Čak je i prestonica u znaku sveopšte centralizacije.

U eri sveopšte „borbe“ za decentralizaciju. Budžet prestonice za 2019. godinu je 123 milijarde, Vojvodine 74 milijarde. Kako i ne bi, kad dva osnovna „izvorna“ budžetska prihoda – porez na plate (dohodak građana) i porez na imovinu najbrže „rastu“ u Beogradu. Sve najveće firme su tu, sva imovina je tu, državna administracija je tu. Skupi se.

Kad se prebroji broj kranova, tek će biti. Za one koji ne mogu ili neće u Nemačku i Evropsku uniju, zamena je Beograd. Pa ko izdrži. Hiljade sela su već nepovratno izgubila, demografska depresija „trese“ većinu opština i gradova. Neće valjati, sve dok se ne izvrši prava decentralizacija. Srbija na tri ili četiri pokrajine: Vojvodina, Beograd, Centralna Srbija (ili Centralna i Zapadna Srbija i Južna i Istočna Srbija). Sa svojim parlamentima, podelom funkcija sa saveznom državom i sopstvenim izvornim parama.

Do tog vremena, proteći je još mnogo vode Moravama. Kranovi se još dugo neće „seliti“ iz prestonice. A kako će, kad (zamenik) gradonačelnik(a) „napada“ bivšeg kolegu (po funkciji i partijskom dresu), da je 2011. godine prihvatio da povraćaj poreza na zarade u Beogradu iznosi 64 posto. Dok ostali gradovi „dobijaju“ 77, a opštine 74 posto. Pa je tako, za proteklih osam godina, „oštetio“ prestonicu za 30 milijardi dinara.

Možda je baš zato, na ovu milijardu i kusur evra, od države dobio kao „vanrednu pomoć“ još 222 miliona dinara. Dok je argumente onih koji su se „čudili“, nazvao „glupim“. Uz rizik da i naša kolumna bude „glupa“, kažemo da je opisani „inkriminisani“ akt eks gradonačelnika bio ne samo pravedan, nego i ekonomski opravdan i funkcionalan.

Možda je samo smanjenje trebalo ba bude još malo veće. Da se „izgubi“ još neka milijarda, i prenese najsiromašnijim opštinama i gradovima. Kad to već sistemski zakoni nisu pravedno i funkcionalno regulisali.

A gde ima, tu se i „presipa“. Kao na fontani na Slaviji. Tu nedavno zamenik izjavi da ćemo u Beogradu tek graditi fontane. Ne tako grandiozne kao na Slaviji, nego manje i pristupačnije. Šta nam vredi od muzike i raznobojnih mlazeva, kad može da se gleda samo iz daljine. Sa trotoara, ili platoa na koji je, iz centra eks Slavije „stigla“ bista Dimitrija Tucovića. Ali ne gledaš fontanu samo na daljinu. Još dalje hodaš da pređeš ulice. Sve četiri zebre (pešački prelazi na četiri ulice koje se ukrštaju) „pobegle“ po sto i više metara.

Umoriš se dok se penješ i silaziš do željene zebre. Potrošiš mnogo vremena. Koje je tako brzo i neophodno. Pošto svi žure, većina ne stigne do zebri. Seče se ulica ranije. Sa sve mobilnim. Rizika na pretek. Čak je i laiku, koji svakodnevno prelazi Slaviju, jasno šta je trebalo uraditi. Podzemne prolaze kao na Terazijama, ili Nušićevoj. Bliže i sigurnije. Nikad nije kasno.

Još zamenik reče da se u fontani „Di Trevi“ u Rimu, godišnje skupi pet-šest miliona evra. Bacaju turisti za sreću. Pa dodade, da će i naše buduće fontane raditi, i nove graditi na istom principu. Istina, priznao je zamenik, da ne očekuje „prihode“ kao u Rimu, ali možemo da skupimo za sledeću fontanu. Čisto samofinansiranje. Jedna „radi“, a druga se gradi. Hvala Bogu, turista je sve više. Pogotovo stranaca. Sa evrima i džipovima.

Ispada da ćemo izvoziti fontane. Kako se zamenik samo nije setio ovog genijalnog modela samofinansiranja fontana na vreme. Pa da glavnu i najveću, umesto u sredini kružnog toka, gde je nemoguće prići i baciti metalni novac, napravi na mestu sadašnjeg platoa, a da na mestu fontane ostane park i bista Dimitrija Tucovića. Tada bi se i na našoj glavnoj fontani „Slavija“(radni naziv), svi slikali, ljubili, sedeli i bacali evre i drugi novac. Do sada bi već skupili za dve sledeće fontane. Oko fontane bi postavili klupe, cveće i poneko drvo. Baš je čudno da se zamenik i gradski oci, nisu na vreme setili ove spasonosne formule.

Koju naša kolumna, na samom kraju, u želji da pomogne predlaže. Da „gradski oci“ budu siti, i svi „evri“ na broju. Kad već nisu napravljeni podzemni prolazi ispod Slavije(a moraće, kad-tad), neka se sa platoa do fontane napravi viseći most za građane i turiste. Da priđu fontani, slikaju se, bace novčić za sreću. Zbog veće zarade, za izgradnju novih fontana, gde se ne sme ponoviti „slavijska“ greška, može se postaviti i bilbord. Fontana ne prima dinare. Samo evre. Ako izvršna vlast Beograda prihvati ovu formulu, očekujemo nagradu. Uz napomenu, da i mi, kao fontana dinare ne primamo. Samo, zahvalnicu, orden, plaketu ili neku knjigu.