Svima dobro, osim narodu i privredi

Plus se reformišemo. Pa nabraja. Fiskalni deficit skoro pa nestao, investitori čekaju na red, javni dug zauzdan, inflacija ne postoji, kurs stabilan, grade se autoputevi a pruge se „spremaju“, građani i država su bezbedni jer su policija i vojska na „TV vežbama“ sve efikasniji i spremniji, svi nas podržavaju i hvale. Zato se mandatar čudi nekakvim nezadovoljnim „žutim patkama“ i drugim nezadovoljnicima. Pa im je i izložbu priredio. Drugi („nezadovoljnici“), opet lamentiraju da je tzv. „ontološki paradoks“ naše obrnute ekonomije iz vremena SM-a o „dve (TV) Srbije“ odavno opet na sceni. Prva Srbija ne postoji, ali se vidi, i zato postoji. Druga Srbija postoji, ali se ne vidi i zato ne postoji. Šta kažu cifre, kao jedini nepristrasni i večni „sudija“ govorićemo sledećeg podedeljka. Kad budemo podnosili „zvanični“ polugodišnji izveštaj o radu vlade.

Sada pričamo o opštim utiscima. Naša kolumna je krajem Leta Dvanaestog proglasila „vanredno stanje“ u privredi Srbije. Ono još uvek traje. Koga kod da pitate, preduzetnike, MSP, velike firme, doktore i advokate, odgovor je uvek isti – „nikad gore“ (istini za volju, ovakav odgovor je postao pravilo poslednjih decenija). Kao u svakom, i u ovom pravilu ima izuzetaka. Neki imaju i previše. Sve zavisi „čiji su“ i kome i koliko, su od brzopotezno stečenog bogatstva platili). Preko šezdeset hiljada firmi i preduzetnika blokirano, svako svakome duguje (unutrašnji dugovi privrede i građana su više milijardi evra), prosečan rok plaćanja preko 125 dana (iako je „Dinkićev“ zakon, kome se naša kolumna stalno „smejala“, maksimirao rokove plaćanja na 45 dana za javna i 60 dana za privatna preduzeća), ceo sistem počiva na beskrajnim kompenzacijama jer živih para nema (ko tu dobija, a ko gubi niko ne zna), banke rade po principu da „kredite mogu da dobiju samo oni koji dokažu da im ne treba“. Prava jeza nastaje kad stignu „datumi“. Petnaestog PDV i 25. porezi i doprinosi i plate. Meseci česti, keša sve manje. Javljaju se kao nekad, „zelenaši“ sa kamatama od tri do pet posto mesečno. Što je samo suicidno odlaganje blokade i stečaja. Ko preživi jedan mesec, do sledećeg petnaestog može malo da odahne. I „otvara i zatvara“ začarane kompenzacione krugove. Dok privreda ima sve manje keša, Harač servis (Poreska uprava) sve više „steže“. Toliko da su dobili ovo novo „tursko“ ime. Ima i „nedodirljivih“. Sklonili imovinu na nove firme koje „cvetaju“ a stare gurnuli u bankrot. Da poverioci podele „krompir“. Na vreme pogodili stranu (a ne kao oni što su 1944. otišli u četnike).

Ako je privreda u vanrednom stanju, građani su u „komi“. Potrošačka korpa napunjena samo najnužnijim košta 65, a prosečna plata iznosi 45 hiljada. Kako žive oni sa platama i penzijama od 15 do 30 hiljada, ili nezaposleni, više niko ne zna. Čarolija. Mešavina nemaštine do same ivice egzistencije i kreditnih kartica, dozvoljenih minusa, pozajmica, branja malina i kupina, čišćenja po kućama i čuvanja „imućnije“ dece (setimo se, u svakom pravilu ima izuzetaka). Kad bi samo jedan mesec naši penzioneri i zaposleni ostali bez primanja, nastao bi opšti haos. Ceo sistem bi stao. Zašto onda čude beznađe, depresija i sve češća bezumna ubistva i zločini. Ili one pelene u fabrikama. Nemaština sve razara. Najpre moral i (obične) ljude.

Bilo bi nepravedno za sve ovo kriviti vlast i mandatara. Ovde je boravila svaka „ala i vrana“. Vlast je samo kriva što lansira priče i naslovne strane o „sreći i blagostanju“. Ipak, ima i dobrih vesti. Resorna ministarka poznata kao „hop, hop, hop“ (koja kao pravi simpatizer naše „obrnute ekonomije“ prvo izgovara „hop“, pa onda skoči ili još češće uopšte ne skoči) odlučila, posle čitanja naše kolumne o putarima, da se promeni. Za nove deonice Koridora XI od Preljine do Požege i dalje prema Gori Čarnoj se „pita“ – smemo li se više zaduživati državnim kreditima od Kineza i inih Azerbejdžnaca. Pa razmišlja o koncesijama. Pošto za njih neće biti zainteresovanih, shvatiće do kraja ministarka našu poruku. Došlo je vreme da država za nove autoputeve i pruge uzme jeftine kredite, raspiše tendere i izgradnju poveri našim putarima (ako do tada opstanu). Negde je pisalo i da je ministar finansija kritikovao „ruski kredit“ za pruge kao nerentabilan i razoran za naše građevince. Ipak se (p)okreće, putari palite mašine. Na naftu iz kompenzacije.