Trese se parlament za dva hektara

To je definicija predloga izmena zakona o poljoprivredom zemljištu. Kojima je predviđeno da građani EU deset godina moraju da budu nastanjeni u opštini gde se nalazi zemlja za kupovinu. Plus da ga tri godine obrađuju, da imaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo u trajanju od 10 godina neprekidno, i da imaju mašine i alate za obradu. Pa kad ispune sve ove uslove, moći će da kupe maksimalno dva hektara poljoprivrednog zemljišta. Čoveku, koji nema pojma o čemu se radi, ostaje samo da zaključi. Svaka im čast. Stranci da sutra krenu sa pripremama, tek za 10 godina mogu stići do 2 hektara „srpske“ zemlje.

Pošto velika većina, zaista ne zna o čemu se radi, podrška i aplauzi biće gromoglasni. Tako se brani i čuva srpska zemlja. Agrarna politika za „malog Pericu“. SSP (Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju) je „loše ispregovaran“ pa se ovim izmenama „popravlja“. Tako što će strana fizička lica iz Evropske Unije moći da kupe do dva hektara za 10 godina. Što bi bilo opravdano i „patritsko“, da ne postoji „naličje“. Po kome pravna lica mogu da kupe koliko hoće. Osnuju firmu za hiljadu dinara, pa počnu kupovati. Gaje i sade ono što daje najviše para. Kao domaćim pravnim licima čiji su osnivači strana fizička(možda baš oni koji bi po izmenama zakona morali da čekaju 10 godina) slede im subvencije za novozaposlene radnike, jednokratna davanja po hektaru, refakcija(povraćaj) za novu opremu, IPARD fondovi. Tako da već na startu, pre nego što uđu na njivu ili voćnjak, zarade. Čitav profit mogu slobodno preneti u svoje zemlje. Plate 10 posto poreza na dobit (kao i svi ostali), pa rade šta hoće. Šalji i troši neto profit u svojoj zemlji, ili kupuj novu zemlju u Srbiji.

Što dokazuje da su ove izmene zakona prilično komične i uzaludne. Što bi neko čekao 10 godina za dva hektara, kad može osnovati „srpsku“ firmu, kupiti hiljade hektara, dobijati subvencije i profit koristiti kako hoće. Treba li nam bolji model od „srpskih“ stranih banaka. Više desetina milijardi evra profita su banke zaradile na kreditima našim pravnim i fizičkim licima, i odnele u inostranstvo. I nikom ništa. Važno je da se naši „tajkuni“ ne bogate na kamatama od „svojih“ građana i preduzeća. Ili na kupljenim i zakupljenim hektarima poljoprivrednog zemljišta. Što reče Milovan Danojlić u knjizi „Čiji si ti mali“. Možeš biti najpametniji i najpriznatiji u celom svetu, u svom zavičaju u Srbiji si uvek „nečiji mali“. Koga god vreme donese i nanese, bolji je od našeg „malog“. Tako i naši „tajkuni“. Umesto da ih „gajimo“ jer će pare ostati u Srbiji, nama su svi preči i poželjniji. Otkuda njemu pare, kako je kupio banku i tolike hektare. Neka je radio i neka radi šta hoće, ako plaća pristojne zarade i državne dažbine. Malo normalnije zemlje se hvale svojim bogatašima, samo su nama „gadljivi“. Obrnuta ekonomija.

Ove poslednje izmene su deplasirane i zbog izmena iz Leta Petnaestog, koje su predvidele dugoročni zakup od 30 godina, koji se može i dodatno produžiti. Šta je to nego „kupovina u oblandi“. Nije šija nego vrat. Model je dalje „oplemenjen“prijateljskim i „bratskim“ dogovorima i leks specijalisima. Umesto tendera i javnih procedura. Pa su tako „braća“ iz UAE(Ujedinjenih Arapskih Emirata) iz firme Al Rafaved dugoročno zakupila tri i po hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta u Karađorđevu. Tenisu je, za početak, rezervisano 2,2 hiljade hektara oko Zrenjanina. Dolazili su i Turci. I njima su obećani jeks specijalisi. Poput Er Srbije i Beograda na vodi. Da ne pominjemo putare. Gde će izgleda, putem finansijskih kredita, bez javnog tendera, sve dobiti Kinezi. Pametni ljudi. Neće koncesiju, hoće kredit. Pa iz „svog“kredita, sami sebi, kao izvođačima, overavaju i plaćaju. Našim podizvođačima na kašičicu. Šta ostane. Po onoj, već pomenutoj matrici. Sami sebe zaplićemo. Tako da nam je Kole jedina šansa. Posle AIK, kupio je od Grka i ALPHA banku. Da imamo jednu „našu, a svetsku“. Ako bude sreće da kupi i PKB. Pri čemu, sreće može biti samo, ako bude imalo i „domaće pameti“.

Što ne treba očekivati. Sudeći po ovim „popravkama“ SSP-a. Koji je, da se podsetimo, u Parlamentu ratifikovan 9. Septembra Leta Osmog, sa 140 glasova „za“ i 28 „protiv“ (oba krila radikala nisu glasala, iako je Toma „obećao“). Tako su posle dugih pregovora i priprema koje su počele 2005. godine, najzad i za Srbiju „otškrinuta“ evropska vrata. Posle je krenula ratifikacija SSP-a u parlamentima članicama i to je trajalo nekoliko godina, da bi ga Savet Evrope usvojio 22. jula, a stupio je na snagu 1. septembra 2013. Dokument koji je sa prilozima i aneksima imao oko 500 strana, morao se „ugraditi“ u naše zakone i pripremiti za primenu, u prelaznom periodu od četiri godine, najkasnije do 1. septembra 2017.

Pred sam istek roka javila se naknadna pamet. U vidu „popravki loše ispregovaranog SSP-a“. Po hitnom postupku. Sedam dana pre prvog septembra. Bez ikakve javne rasprave. Umesto da se, ako je bilo potrebno, delovalo od dolaska na vlast. Za pet godina, SSP se pet puta mogao promeniti. Poput nekih Evropskih zemalja, koje su, privremeno odložile prodaju zemlje strancima. Ili Mađarske koja je promenila Ustav i zabranila prodaju zemlje. Mi smo izabrali originalno rešenje. Zemlju prodajemo i dajemo u zakup strancima velikodušno, a za unutrašnju upotrebu „trese se Parlament za dva hektara“.