Tresla se gora…

Osmočasovna dnevnica 1.040 dinara, ili oko 8,5 evra. Ukupan mesečni neto minimalac za 176 sati iznosi 22.880 dinara, ili oko 188 evra. Nije tako loše. Tolika je čitava penzija. Elem, posle „dugih i teških pregovora“, Socijalno-ekonomski savet povećao je minimalac za 10 odsto. Na 143 dinara po satu (1,18 evra), 1.144 dinara po radnom danu (9,45 evra), ili 25.168 dinara na mesečnom nivou, za 176 sati – 208 evra. Bilo bi i manje da evro nije „pao“ pred „letnjim“ udarima dinara. Sindikati nisu hteli da čuju za manju satnicu od 154 dinara, poslodavci su tvrdili da se minimalac može povećavati samo do visine rasta bruto domaćeg proizvoda, država je mudro ćutala. Verovatno je potajno navijala za što veći rast. Veći procenat rasta, veći poreski prihodi od poreza na zarade i doprinosi za penzioni i zdravstveni fond. Da li je država obećala poslodavcima da će povećati neoporezivi iznos zarada, sa sadašnjih 11.790 dinara, makar na 14.000 dinara, i tako kompenzovati veći minimalac, tek će se otkriti. Priča se, i piše, da jeste. Poslodavci insistiraju da tako mora biti, jer ako im se poveća ukupan fond bruto zarada, oni moraju uzvratiti. Crnom (kad radnici rade „na crno“), ili sivom ekonomijom (kad rade za minimalac, a razlika se daje u kešu). Što znači da će broj radnika sa minimalcem, sa sadašnjih 350.000, brzo porasti. Dok se finansijski ne neutrališe povećana minimalna cena rada.

Kao osnovni argument poslodavci navode stope rasta BDP-a kao najvažnijeg pokazatelja ekonomskog „stanja nacije“. Uporedni pregled rasta BDP-a u Srbiji i zemljama u okruženju u periodu od 2013. do 2016. godine (u tabeli) najbolja je ilustracija. Usred priča o „brzom rastu“ i budžetskom suficitu, stvarne cifre su sasvim drugačije. Da nema Hrvatske, bili bismo najgori. Prosečan rast u Srbiji, registrovan u prethodne četiri godine, iznosio je 1,1 odsto, a svih zemalja u okruženju 2,9 odsto. U Albaniji, BiH i Bugarskoj bio je dvostruko veći, a u Crnoj Gori, Makedoniji i Rumuniji čak tri i više puta veći. Od ponderisanog proseka devet zemalja u okruženju (uključujući i nas koji smanjujemo prosek), beležimo gotovo tri puta niži rast. Slično će biti i ove godine. Ako bude ostvaren rast od dva, umesto planiranih tri odsto, to će biti „premija“. Što znači da će petogodišnja prosečna stopa rasta (2013 – 2017), u tom slučaju iznositi 1,3 odsto. Izvesno je da ćemo biti poslednji u okruženju. Preuzećemo „fenjer“ od Hrvata.

Na drugoj strani, sindikati i zaposleni imaju svoju računicu. Minimalac je za prethodnih pet godina povećan samo za 15 odsto i ne dostiže ni polovinu prosečne potrošačke korpe. Kako ćete sa 200 evra pred cene komunalija, struje, telefona, patika, knjiga… Ne ostane ni za burek (sa sirom, jeftiniji je nego sa mesom) i jogurt. Onda „prikažu“ svoju tabelu prosečnih plata kod nas i u „bližem“ okruženju. Kod nas je prošle godine prosek plata bio 374 evra, u BiH – 429, u Hrvatskoj – 755, u Sloveniji – 1.030, a u Makedoniji – 362 evra. Za prvih šest meseci prosek plata porastao je za sedam evra, a za prvih sedam meseci 10 evra, tako da sada prosečna plata u Srbiji iznosi 384 evra, a kod „drugog oka“ premašila je 500 evra. Isti rasponi su i kod minimalaca. Samo sve podeljeno sa dva. I tako, ne valja ni radnicima, ni gazdama. Svi su u deficitu. Prvi jedva preživljavaju jer imamo najmanje penzije, plate i minimalac, i to ne samo u odnosu na Evropsku uniju, nego i na zemlje „ispisnice“ sa Zapadnog Balkana. „Gazdama“ se smanjuju profiti a povećavaju blokade i stečajevi. Za utehu, povećava nam se BDP po glavi stanovnika, i smanjuje stopa nezaposlenosti. Sve nas je manje.

Autor je ekonomski analitičar