Tri kratke beogradske priče

Umesto cifara de se malo prošetamo prestonicom.

U četvrtak, januara 24., Leta Devetnaestog u Ulici kralja Milana, preko puta hotela „Hilton“, malo iza podneva, neki ljudi stoje. I „raspravljaju“ sa papirom zalepljenim na vrata velikog lokala. Na kome piše da se obilazak lokala od 130 kvadrata za koji je „javno nadmetanje za zakup poslovnog prostora“, zajedno sa još 247 lokala i kancelarija diljem prestonice, zakazan za taj dan, otkazuje. Umesto da otključa i pusti potencijalne zakupce da pogledaju, operativac iz Sekretarijata za imovinske i pravne poslove, lepi plakat na kome piše da je „iznenadnom“ odlukom tog istog Organa, iz javnog nadmetanja povučen baš taj lokal. Jedini od 248 oglašenih. Šta će ljudi drugo nego da psuju nedužnog čoveka, koji se brani da on ništa ne zna, poslali ga da „lepi“ i ništa ne govori. Ustvari, psuju ga samo što nemaju koga drugog. Tu se zatekao. Pošto su oni koji donose odluke o „oglašavanju i povlačenju“ nedostižni i nedodirljivi. Prva i jedina misao kod očevidaca je da se neko ugradio. Ili se neki ugradili. Gradu toliko, nama toliko. U kešu, naravno. Nema dobrog lokala bez IMT-a(Ima li Mene Tu). Ostaje nam samo da pratimo ko će se „pojaviti“. Obavestićemo Vas kad se ime Zakupca“ pojavi na vratima.

Eh, da je donet onaj mnogo puta najavljivani i obećavani Zakon o poreklu imovine državnih i partijskih funkcionera, sigurno bi bilo mnogo manje IMT-a. Kako se u narodu kaže, sve se može sakriti osim kašlja, para i ljubavnice(ka). Vidi se i zna ko ima više nego što je mogao zaraditi na „državnom poslu“. Da je njima „zapretio“ zakon, mnogi bi se budući zamislili. Možda i ovi preko puta „Hiltona.

Sutradan, u petak 25. januara put nas naveo na peti sprat Privredne komore Beograda u ulici Kneza Miloša, kod eks „Londona“. U velikoj Sali, velika gužva. Najmanje 50-ak ljudi, pretežno muškog pola, pozno srednjih godina, sedi u klupama, a ispred njih nekoliko „profesora“. Kad nam neko iz Komore objasni da su to naši majstori došli na testiranje za odlazak u pečalbu. U Češku, u neku fabriku. Došlo vreme da idu svi koji moraju, ali i mnogi koji ne moraju, ali hoće, više. Ima li tužnijih vremena od onih kad roditelji nagovaraju i mole decu da odu. Da ne biraju posao. Svaki je bolji od sedenja na Birou, ili rada za 30 hiljada. Snaći će se već. Naši se uvek snađu. Osim u svojoj zemlji. Najgore kad odu majstori građevinci, vozači i oni „školovani“. Doktori i inženjeri. Silne pare država uložila da se školuju, sad odlaze bez dinara obeštećenja. Kao fudbaleri kojima je istekao ugovor.

Realno, ovo veliko seljenje najboljih i najskupljih(po troškovima školovanja) iz siromašnijih u bogatije zemlje, liči na novi kolonijalizam. Nekada su „odlazili“ metali, minerali i energenti, sada majstori, doktori (praćeni medicinskim sestrama i tehničarima) i inženjeri. Za džabe. Jedan naš poznati ekonomista tvrdi da je jedini način zaštite od novog kolonijalizna i ekonomskog zaostajanja, naknada troškova. Tek kad neko(Nemačka ili budući gastarbajter) državi plati propisanu naknadu za pojedine profesije, daje se propusnica i overava pasoš. Što bi možda i bilo pravedno, da se ne krši krunska evropska povelja o slobodnom protoku ljudi, roba i kapitala. Nešto se ipak mora učiniti. Inače će bogata Evropa, biti sve bogatija, manje bogata sve siromašnija. Zato je neki namenski fond EU za kompenzaciju zemljama iz kojih odlazi radna snaga, neminovnost. Kako god se zvao. Da se deo dohotka koji stvore u novim zemljama, vrate zemljama iz kojih su došli. Ispada da je naša kolumna koja se uvek zalagala za tržišnu ekonomiju, postala konzervativna. Nije, nego je vrag odneo šalu.

Treća priča iz prestonice je iz dnevnih novina. Onih, koje javno mnjenje smatra jedinim slobodnim i nezavisnim. Koje su, po nečijim „savetima“ prodavci sakrivali i prekrivali na kioscima „senzacionalnim“ naslovima i slikama tabloida. Gde svi mogu da kažu. I da odgovore. Ono što meni nije jasno, je zašto se nekoliko najpoznatijih novinara i kolumnista drže one „da ovi odu, a da se oni ne vrate“. Sa posebnim antipatijama za nezvaničnog vođu opozicije, bivšeg gradonačelnika. Koji je „bezobrazno bogat“ da bi predvodio siromašne i obespravljene, osion i netolerantan. Malo fali da se slože sa parolom vlasti da je „pokrao 500 miliona“. Pa ga zbog nečega „pomilovali“. A hapse doktore za 200 evra. Možda je lider pomalo netolerantan, verovatno i bogat. Je li to u našem sistemu, tržišnom kapitalizmu zasnovanom na privatnoj svojini i preduzetništvu, sramota i greh. A nije u komunističkoj Kini sa stotinama milijardera. Da je donet onaj zakon iz prve priče, mnogo bi se više znalo. Ko je ukrao, ko zaradio, ko platio porez. Garantujem da bi naš lider „prošao“ poligraf. Uspešno se bavi biznisom više od dve i po decenije. Kao gradonačelnik je bio „britka sablja“. Prema poslu i saradnicima. Uostalom, raspitajte se drage kolege iz „Danasa“.

Autor je ekonomski analitičar