Tri Nejmara, cela Srbija

Nego šta je sa onim razvijenim svetom. Kao da nam se on pridružio. Kapitena Brazila dvadesetpetogodišnjeg fudbalskog genija Nejmara, Barselona je prodala Pari Sen Žermenu (PSŽ) za 222 miliona evra. Računica je „sumanuta“. Iznos transfera jednak je prosečnoj plati u Francuskoj (2.225 evra) 100.000 prosečnih Francuza. Ili 100.000 mesečnih plata jednog Francuza. Od sada, pa narednih 8.300 godina. Od Hrista naovamo. Smejurija tek nastaje kad transfere fudbalera uporedimo sa primanjima u Srbiji. Transfer je jednak prosečnoj mesečnoj plati (380 evra), koju ostvari 585.000 naših radnika. Ili, jednom prosečnom radniku potrebno je 48.000 godina da dostigne taj iznos. Može i ovako. To je trećina prosečnih mesečnih zarada radnog naroda Srbije. Regionalnog ekonomskog i političkog „lidera“ na Balkanu. Kako sami sebe predstavljamo. Čak nas tako, ponekad i poneko, od „važnih“ naziva. Tri Nejmara, čitava radna Srbija. Zar toliko malo vredi „lider“. Ali i „obični“ Francuz.

Nije kraj. Nejmar će u Parizu zarađivati neverovatnih 45 miliona evra godišnje, odnosno 3,75 miliona evra mesečno, 865.000 nedeljno, oko 124.000 dnevno, ili više od 5.000 evra na sat. I konačno, 85 evra po minutu. Ako se u ovoj računici ponovo vratimo na „prosečne“ Francuze i Srbe, onda bi se moglo konstatovati da je godišnja Nejmarova plata jednaka godišnjoj zaradi 1.685 Francuza i čak oko 10.000 zaposlenih Srba. Do sada su najplaćeniji bili Ronaldo – sa 400.000, pa Mesi i Brazilac Hulk (igra u Šangaju) sa po 385.000 evra nedeljno. Deseti na rang listi najplaćenijih zarađuje 230.000 evra nedeljno. Pošto se kod Nejmara sve više nego dupliralo (u odnosu na dosadašnjeg „lidera“ Ronalda), treba li reći da neminovno sledi stampedo. Zar će Mesi, Ronaldo and comp. čekati. Treba da se svi zahvale Nejmaru. Jer je „povukao nogu“. Ukupno, za transfer i petogodišnju osnovnu zaradu PSŽ će isplatiti Nejmaru oko pola milijarde evra. Naravno, nisu bogati vlasnici iz Katara ludi. Da jesu ne bi imali tolike pare. Napravili su oni prvo biznis plan prihoda i rashoda. Dajemo pola milijarde za pet godina, dobijamo najmanje dvostruko više. A investicija koja se isplati za manje od pet godina je ne samo isplativa, već i poželjna. Publika, TV prenosi, Liga šampiona, sponzori, majice… i na kraju prodaja tridesetogodišnjeg Nejmara.

Što se u Evropi sve ovo dešava, manje je čudno. Ali neobično je što je slično „ludilo“ zahvatilo i tradicionalnu Kinu. Tamo najčešće odlaze fudbalski veterani. Oni sa trideset i kusur godina. U Evropi steknu ime, a onda ih prodaju Kini za 50 do 100 miliona evra. Poput Brazilaca Hulka, Žervinja i Paulinja, Argentinca Lavecija, Italijana Pelea… Odlaze u državu privrednog čuda, gde je prosečna zarada oko 470 evra, razlike u platama ogromne, a broj „brzopoteznih“ milijardera sve veći. Ko bi još samo pre tri-četiri godine mogao pretpostaviti da će na listi deset najplaćenijih fudbalera sveta, četvorica biti iz Kine. Kad sve mogu, hoće i da budu prvaci sveta. Na šampionatu koji će oni organizovati. Od 1,4 milijarde stanovnika mora se stvoriti „tim“. Zato se ne štede pare za strane fudbalere, promotere.

I šta reći na kraju. Svaka čast Nejmaru i ostalim sportistima milionerima. Globalno tržište im je odredilo cenu. Njihovo je samo da se „muče“, trenirajući danonoćno, i da budu najbolji. Svetska globalizacija je stvari samo ubrzala. Umesto na kvadrat, sada je sve na kub. Ostaje samo pitanje šta će biti sa običnim ljudima. Koji nisu ni milijarderi, ni milioneri, ni Nejmari. Nego radnici, lekari, majstori… Drugim rečima, šta će biti sa ostatkom sveta. Već čuveni Toma Piketi, u svom Kapitalu u XXI veku, pominje ove fenomene, koje je donela globalizacija. Oni koji imaju, stiču sve više (pre sto godina cilj je bio postati dolarski milioner, a sada milijarder). Piketi tvrdi da do preraspodele između sveta rada i sveta kapitala mora doći i u „srećnim“ državama, poput Nemačke ili Amerike, inače ovakav kapitalizam ne može opstati. Ni Kina ne može dugo ovako. Da jedni pored drugih žive milijarderi i fudbaleri i armija radnika koji sa zaradama od oko 500 dolara, plaćaju ove prve. Nas ne treba ni da pominjemo. Mnogi radnici zaposleni u domaćim firmama primaju tek oko 20.000 dinara, dok oni u stranim kompanijama dobijaju oko 30.000 (čast izuzecima). Jeste više nego ništa, ali je na duge staze neodrživo. Još samo da dođu roboti i preuzmu komandu. O čemu se već šuška.

Autor je ekonomski analitičar